Beg od zakona i odgovornosti

...

“Tom prilikom policijski službenik Veselin Milić pokazao [je] fotokopiju rukom pisanog spiska sa imenima i prezimenima […] u trajanju od 11 sekundi, pri čemu su kamere medija zumirale spisak u trajanju od tri sekunde.”

Ovo je navod iz zapisnika Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti sačinjenog povodom nadzora u MUP-u, a u vezi sa objavljivanjem spiska lica koji je sastavio maloletni K. K. Dalje su ovlašćena lica Poverenika konstatovala da su “mediji, kako štampani, tako i elektronski, postupali suprotno normama propisanim Zakonom o informisanju i medijima, tako što su iznosili podatke o ličnosti povređenih i preminulih lica u ovom događaju, informacije o toku istrage, izjave i video-zapise učenika te škole, kao i njihovih roditelja. Takođe, obaveštavali su javnost i o zdravstvenom stanju izvršioca krivičnog dela, o članovima njegove porodice i sl”. I za kraj, još jedna značajna, ali goropadna i pravno apsurdna konstrukcija: “Na osnovu činjenja dostupnim javnosti spiska koji je sadržao ime, prezime i eventualno razred od strane policijskog službenika Veselina Milića, identitet lica koja se nalaze na tom spisku nije određen”.

Ukratko, za odavanje i iznošenje podataka o ličnosti javnosti za koje jedan državni službenik nije odgovoran, jer dela uopšte nema, zapravo su krivi mediji! Iako banalizovana, ovakva postavka zaključka službenog akta nezavisnog državnog organa je višestruko opasna. Možda neko može da razume poriv da MUP, i niko u MUP-u, ne bude identifikovan kao odgovoran, čak i u onim situacijama koje su očigledne. Čak i ukoliko se to tiče života i to maloletne dece. Međutim, u tom slučaju, kako razumeti upiranje prstom u krivca ako se konstatuje da uopšte nema krive radnje.

MEDIJI SU KRIVI

Treba napomenuti da je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti istovremeno nadležan za oblast uređenu Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i nenadležan za oblast uređenu Zakonom o informisanju i medijima. Ovde je pitanje i nepostupanja u okviru nadležnosti i prekoračenja nadležnosti. Na kraju, ako bi se takav stav ozakonio – da su mediji krivi kada u realnom vremenu emituju izjave zvaničnika – to bi značilo da je svaki mediji koji prenese izjavu nekog predstavnika državnog organa u realnom vremenu, o nečijem poreklu, zdravstvenom stanju njega ili članove porodice, odgovoran umesto tog lica. Zamislimo samo koliko osnovanih tužbi bi bilo za svaku izjavu o plaćeničkom etiketiranju predstavnika nekog pokreta, stranke ili udruženja građana koji iznose kritički stav. Ove tvrdnje Poverenika u nadzoru nad MUP-om nemaju uporište u zakonima, niti u standardima slobode izražavanja, kao ni praksi Evropskog suda za ljudska prava.

Da budemo jasni, nezakonite obrade, dakle, objavljivanja podataka o fizičkim licima, svakako je bilo. Baš kako je navedeno u zapisniku, ovaj dokument sa imenima lica nalazio se u rukama službenika Ministarstva unutrašnjih poslova. Stoga, on ovaj dokument nije imao u ličnom već u službenom svojstvu. Jasno je da je medijima prikazan upravo s namerom kako bi ga dobro snimili ili fotografisali. Da li je službenik postupao samoinicijativno ili po nalogu nadređenog, to je pitanje njegove odgovornosti pojedinačno – povrede radne obaveze i disciplinske odgovornosti, ili čak krivične. Može se razmatrati da li je reč o nameri ili nehatu pojedinca, ali Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ne pravi razliku, barem ne u delu koji se odnosi na obaveze rukovalaca podacima. Ministarstvo, kao rukovalac u definiciji Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, odgovorno je što nije primenilo mere bezbednosti podataka. Primera radi, moglo je da se spreči da se sporna fotokopija uopšte ponese na konferenciju ili da se nikako ne prikazuje radi snimanja. Takođe, u zapisniku su mogle da se nađu informacije šta je MUP ranije bio preduzeo, pre konferencije, kako bi obučio službenike da ne iznose podatke o ličnosti i da ih ne objavljuju neovlašćenim licima.

Naravno da smo svi bili potreseni i nesnađeni te srede 3. maja 2023. i mnogi su još uvek. Međutim, potresenost u slučaju prikazivanja liste sa imenima i prezimenima lica samo je jedna od okolnosti koja se uzima u obzir. Ona ne može da isključi odgovornost.

Izlišno je ukazivati na nelogičnost i potresnu neosnovanost zaključka u zapisniku da nije reč o podacima o ličnosti. Upravo jeste reč o njima. Na osnovu tih podataka, sva ta lica su bila određena ili odrediva, odnosno podaci su se odnosili na njih. Zakonska definicija pojma podataka o ličnosti se u ovom slučaju nikako se ne može zaobići. To je abeceda svakog službenika koji radi u Službi Poverenika. U ovom navodu državnog organa nadležnog za zaštitu podataka o ličnosti je zapravo srž problema, a ostalo je zataškavanje. Ipak, ovo zataškavanje, zapravo pozivanje na različite zakone i slično, takođe nije bez posledica.

ČIME SE RUKOVODIO POVERENIK

Koalicija za slobodu medija je u saopštenju povodom “nalaza” Poverenika navela da stav organa kako su za iznošenje podataka o maloletnicima krivi mediji koji su uživo izveštavali sa konferencije, znači duboko nerazumevanje novinarske profesije kao i uloge medija u demokratskom društvu. Pritom, Poverenik uopšte nema nadležnost da utvrđuje da li je neko postupao suprotno Zakonu o informisanju i medijima. Iz tog razloga, posebno je pitanje u kojim uslovima Poverenik može da ocenjuje primenu drugih propisa i još konstatuje odgovornost, i da li i koga takva ocena obavezuje. Ovakvo postupanje Poverenika, tačnije potpisnika zapisnika (ako je nužno pozivanje na zakone), suprotno je članu 53 Zakona o inspekcijskom nadzoru. Primenjujući i utvrđujući odgovornost prema zakonima koji nisu u nadležnosti organa, inspektori su u ovom nadzoru, pored ostalog, i prekoračili ovlašćenja. Jer, za razliku od Zakona o informisanju i medijima koji je Poverenik naveo i primenio u zaključku, Zakon o inspekcijskom nadzoru neposredno se primenjuje u vršenju propisanih ovlašćenja ovog organa, pa se primenjuju i odredbe o odgovornosti službenih lica u vršenju nadzora.

Poverenik je u zapisniku dodao i opservaciju kako su mediji, bez označavanja o kome se radi, iznosili informacije o žrtava zločina, zatim informacije o maloletnom izvršiocu, njegovom stanju, podacima o roditeljima i slično. Nejasno je zbog čega onda Poverenik nije pokrenuo postupak nadzora nad medijima za obradu podataka o ličnosti koja nije bila neophodna u cilju zaštite slobode izražavanja i informisanja. Ovo ovlašćenje Poverenik ima prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Ipak, neretko je sam poverenik izjavljivao da organ na čijem je čelu nema nadležnost u odnosu na medije. Ako se rukovodimo ovim stavom, uz adekvatan argument, onda tek nema nadležnost da se bavi određivanjem odgovornosti primenjujući druge propise.

POČETAK LANCA ODGOVORNOSTI

Zapisnik Poverenika iz nadzora povodom ubistava u “Ribnikaru” primer je kako nikako ne treba raditi prema slovu primenjivih zakona, kao i kako ne treba primenjivati neprimenjive zakone. Zakon o medijima i informisanju je jedan od njih. Pored njega, zapisnik navodi, ni manje, ni više, Ustav Republike Srbije, uz akcenat na obavezu medija, ali ne i ustavnu garanciju ograničavanja prava na zaštitu podataka ili neprikosnovenost ljudskog dostojanstva.

Kao članici Saveta Evrope, presude Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa slobodom izražavanja su važna. U nekoliko prilika Sud je donosio odluke u slučajevima koji su se ticali odgovornosti medija za pronošenje izjava pojedinaca, u lično ili ime organa, na konferencijama za novinare ili uživo u radijskom ili televizijskom programu. Sud je izneo stav da je u tim slučajevima smanjena mogućnost prerade ili neemitovanja materijala, pa samim tim i odgovornosti za postupanje drugog lica. Ovi slučajevi su podsetnik i za slučaj da se nekom dopadne ideja da se za ovaj događaj tuže mediji. Radi uštede vremena, novca i truda – Sud je na strani medija, iz očiglednih razloga.

Tačno je da su mediji preneli konferenciju za štampu u celosti. Drugačije nije bilo moguće. Događaji koji se emituju u direktnom prenosu nisu pogodni za režiranje, montiranje u realnom vremenu. Tačno je da se mediji, baš kao i svi drugi, nisu snašli u izveštavanju nakon ubistava u “Ribnikaru”. Zločin u Maloj Duboni i Orašju nije ništa manje strašan primer. Međutim, javnost nikada ne bi saznala da je jedna maloletna osoba imala kod sebe spisak drugih osoba da dokument koji sadrži taj spisak nije medijima pokazao službenik državnog organa koji jedini ima ovlašćenje da rukuje tim dokumentima i podacima. Omogućavanjem snimanja tog spiska, MUP je omogućio umnožavanje podataka. Da nije bilo tog čina, javnost bi možda saznala da postoji jedan tako zastrašujući spisak, ali ko je poimence bio na listi, ne bi. I upravo je to početak lanca odgovornosti u ovom slučaju.

Autorka je konsultantkinja za zaštitu podataka o ličnosti