Alijansa za baterije, skupštinska i globalna

Medijska kampanja o eksploataciji litijuma u Srbiji ove nedelje je dostigla vrhunac. Na zahtev opozicije, tačnije 86 poslanika, Ana Brnabić je konačno sazvala redovnu sednicu Narodne skupštine sa samo jednom tačkom dnevnog reda – litijum! Predsednik je obećao da će u funkciji Pante doći da “pocepa” opoziciju kao pitu, ali se ipak nije pojavio.

Na televizijama pod kontrolom vlasti došlo je do finalnog autovanja po pitanju litijuma, nakon višemesečne kampanje u kojoj su se gledaocima prezentovala mišljenja pažljivo izabranih stručnjaka i kvazianalitičara. Da parafraziram jednu od voditeljki, Srbija bi mogla da bude kao Švajcarska.

U međuvremenu, još uvek se traga za potpisima više od 30 000 građana koje je prikupio pokret “Kreni-promeni”, a koji su volšebno nestali. Mora se reći da ni tadašnji predsednik Skupštine Orlić, sada na čelu BIA, ni Ana Brnabić nemaju pojma gde su potpisi građana.

Moja baba je govorila: “Uzeo đavo da se poigra, pa će da vrati”.

Sednica je, ruku na srce, počela brukom opozicije jer na početak sednice nisu došli svi poslanici, koji su računali da će kvorum obezbediti vladajuća većina. Sramota, gotovo istovetna onoj kada je opozicioni poslanik iz POKS-a glasao protiv deklaracije u Skupštini Evrope kojom se potvrđuje da je Džulijan Asanž bio politički zatvorenik u Velikoj Britaniji.

Predlog zakona je u ime opozicije predstavila poslanica Danijela Nestorović iz Ekološkog ustanka, dok su iz vlasti odgovarale ministarka Dubravka Đedović Handanović i Ana Brnabić.

Upravo je predsednica Skupštine pri utvrđivanju kvoruma izvela pred kamerama istorijsku budalaštinu kada je pozvala prisutne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice istovremeno izvlačeći svoju karticu. Tako je u punoj sali bilo jedva poslanika za kvorum, a nepostojeća predsedavajuća je objavila rezultate glasanja. Ova magična moć nevidljivosti i nestajanja potiče, kao u Tolkinovoj sagi, od prstena moći i nevidljivog partijskog plašta u vidu poslaničke kartice. Možda mi i vidimo Anu Brnabić, ali ona zapravo nije prisutna. Nažalost, ona odavno nije prisutna u političkom životu, jer je, opet u blizini Prstena moći, postala samo još jedan vojnik u redovima vlasti koji potpuno gubi svoja lična svojstva.

Da iluzija bude još veća, ona se premestila u salu da bi kao poslanica učestvovala u diskusiji. Litijum i bor kao da imaju svojstvo da u Skupštini proizvode sve veću seriju paradoksa, jer je vlast optužila opoziciju da namerno podnosi neustavan zakon o kojem raspravlja Skupština.

Treći paradoks, omiljen kod ostatka poslanika vladajuće koalicije, glasi da možda eksploatacija nije dobra, ali je prethodna vlast odobrila kopanje i sada bi Srbija morala da plaća štetu Rio Tintu. Prevedeno: sranje je, mi smo ga nasledili, pa moramo da radimo isto ono što su radili oni pre nas, a mi smo zapravo skroz drugačiji od njih?!?

Brojne nelogičnosti nateraće vas da povremeno napravite pauzu jer izlaganja prosečno traju duže od sat. U govoru ministarke Handanović, ako ste imali živaca i koncentracije da slušate, taksativno su nabrojane sve izjave stručnjaka koje ste mogli čuti i videti na gostovanjima prethodnih meseci. Zaista, neko je sistematski, uporno zaluđivao istim poluistinama gledaoce redom na svim kanalima. Gotovo bi čovek pomislio da je mesecima neko raspoređivao, brifovao i ponavljao istu poruku, iz dana u dan, 24 sata dnevno.

Iz tog taksativnog spiska, posebno je neljudski delovao argument da su građani svojevoljno prodavali svoja imanja Rio Tintu. Ministarka je čak pominjala i imena nekih građana nazivajući ih licemerima i lažnim ekološkim aktivistima. Ova “dobrovoljna” prodaja zapravo nije nimalo dobrovoljna. Podsetila me na ugovore o prodaji i razmeni nekretnina tokom rata u Bosni, a koje su posle rata morali biti ponovo verifikovani. Naravno da ne postoji humana dislokacija ako vam preti likvidacija ili deložiranje. Seljaci su birali između života pored rudnika litijuma ili prisilne državne eksproprijacije kada bi za svoju imovinu dobili bednu crkavicu. Sve ugovore koji su nastali pod takvim pritiskom treba dovesti u pitanje, to bi morao biti deo budućeg predloga Zakona.

Na kraju, predsednik je u Nemačkoj obznanio kako je Srbija postala deo Globalne alijanse za baterije. Priznajem kako sam zbunjen činjenicom da se politička organizacija naziva i definiše ideologijom baterije, dodao bih litijumske i punjive. Jedini istorijski primer je možda ugovor o uglju i čeliku koji je bio preteča Evropske unije. Zanima me kakva će biti uloga Zambije i Srbije u toj budućoj Svetoj baterijskoj alijansi osim što ćemo biti sirovinska baza.

Oduševljenje baterijskom alijansom, globalnom, naravno, bacilo je u drugi plan činjenicu da smo propustili da sa najvišeg mesta čestitamo rođendan Vladimiru Vladimiroviču Putinu. On bi onda bio otelotvorenje fosilnih goriva, sa kojima mi više nećemo da se petljamo. Zbogom, prijatelju, punimo se na drugom mestu.