Britanska mini TV serija snimljena za Netflix gotovo preko noći je postala globalni TV fenomen. Od neverovatnih komentara kritike i publike do ozbiljnih naučnih rasprava o temama odrastanja, mizoginije, obrazovnog sistema, odnosa prema agresivnosti do pitanja toksične muževnosti (maskuliniteta), influensera poput Endrua Tejta i sličnih, incela (neželjenog celibata), uticaja društvenih mreža, do sudbine klasične porodice u 21. veku
U četiri epizode autori serije Džek Torn i Stiven Grejam obrađuju slučaj ubistva koje izvršava trineastogodišnji dečak kada nožem izbode svoju školsku drugaricu. Scene ubistva, kao i istraga, zapravo su u drugom planu, jer nas kroz ovu neverovatno tešku priču autori vode neprekinutim kadrom koji traje 50 minuta. Već na početku serije jasno je ko je ubica, čin je jedva vidljiv gledaocima jer ga akteri gledaju na snimku sa kompjutera, tako da nema dileme ko je ubica, ali je misterija odgovor na pitanje – zašto? To pitanje provlači se kroz epizodu razgovora sa vršnjacima u školi, u razgovoru sa psihologom i među članovima porodice. Pogled kamere koji nam ne dozvoljava mentalni predah predstavlja naš unutrašnji pogled i misao koji rade bez prestanka, te otud naglašen osećaj teskobe, osećaj visceralne nelagode koju serija izaziva. Ne šokira brutalnost zločina, već, naprotiv, suočavanje sa činjenicom da veoma malo znamo o ljudskoj psihi i veoma malo znamo o osobama koje smatramo bliskim. Dečaka-ubicu glumi trinaestogodišnji Oven Kuper, koji je toliko autentičan i uverljiv u svojoj izvedbi da se pitam hoće li ubuduće uspeti da izađe iz senke lika koji je stvorio.
Premijera serije Adolescencija dočekuje nas pred obeležavanje dve godine od masovnog ubistva u OOŠ “Vladislav Ribnikar”. Gledaoci iz Srbije ostaju zapanjeni pred sličnostima ubistava, ili još pre pred sličnostima dva dečaka, trinaestogodišnjaka, koji dolaze iz naizgled funkcionalnih porodica, obojica su inteligentni, osetljivi na komentare o muževnosti, sa istom zavisnošću od društvenih mreža. U britanskoj seriji se posebno naglašava kolaps obrazovnog sistema, izostanak socijalizacije, stvaranja koherentne zajednice unutar razreda ili vršnjačke grupe u školi. Ovome treba dodati apsolutno nerazumevanje adolescentske komunikacije (prvenstveno na Instagramu) gde generacijski jaz predstavlja naizgled nepremostiv problem.
Neću i nisam vam spojlovao gledanje serije, jer smatram da je veoma važno preispitati sopstvene roditeljske, partnerske ili vršnjačke odnose.
Da ovakva remek-dela ne nastaju slučajno shvatićete kada malo proučite autorski tandem. Stiven Grejam je skriveni biser britanskog filma i televizije, još od filma Sneč, pa nije čudo što je producent ove serije Bred Pit, u Sneču jedan od opskurnih likova iz britanskog podzemlja ili ciganskih prikolica. Jednako je važan i Džek Torn, koji je ne samo televizijski i filmski već i pozorišni pisac sa izrazitim senzibilitetom da prepozna marginalizovane pojedince i grupe. Zapanjujuće je kako je jedna osoba sa dijagnostikovanim autističnim poremećajem stvarala dela sa mikroskopski preciznim psihološkim uvidima i opisima. Razgovor dečaka-ubice sa psihologom jedan je od najdubljih uvida u tamne predele ljudske psihe koje sam video ili pročitao, osim možda kod Dostojevskog. Strah od praiskonske tame, ili Senke, rekao bi Karl Gustav Jung, dovodi u pitanje samu suštinu čoveka.
Serija Adolscencija svakako ima svoje prethodnike i predstavlja čestu temu onoga što bi Danilo Kiš nazvao “rani jadi”. Međutim, zahvaljujući društvenim mrežama, naši tinejdžeri zapravo dolaze u ista iskušenja kao i njihovi vršnjaci u Britaniji. Broj ubistava među tinejdžerima u porastu je, žrtve su devojčice, što opet govori o svojevrsnoj mizoginiji. Ovaj problem imamo i mi kada govorimo o nedostatku kulture sećanja, jer ubica postaje važniji od žrtve. Konačno, serija se bavi i sudbinom porodice koja mora da se suoči s činjenicom da je jedan njen član ubica. Tu dolazimo do pitanja prihvatanja, do pitanja odgovornosti, pa konačno i do pitanja zadovoljenja pravde. Porodica snosi posledice dečakovog čina, zbog čega mora da redefiniše samu sebe i pokuša da zaceli strašne ožiljke koji će ostati zauvek. Tu dolazimo do uloge društva, koje u doba savremenih medija navija “za” ili “protiv”, kao da je u pitanju glasanje u nekakvom bolesnom rijaliti programu. Sve ovo smo videli i doživeli nakon ubistva u “Ribnikaru”, gde danas imamo prve sudske presude, a one su samo mali korak ka barem delimičnom ispunjenju očekivanja porodica žrtava. Ukoliko posle gledanja serije Adolescencija ne budete mogli da spavate jer niste dobili odgovor na pitanje “Zašto?”, preporučujem dve odlične knjige koje će vam možda pomoći. U pitanju su izdanja novosadskog Psihopolisa: Zašto deca ubijaju? Pitera Langmana i Trauma, istina i pravda Džudit Herman. Prva odgovara na pitanje koje postavlja serija Adolescencija – kako dete može da uradi takvo nešto, a druga se bavi posledicama traume i doživljajem pravde kod žrtava. Nažalost, čini mi se da među uzrocima i posledicama najviše odgovornosti ima stanje u društvu, a naša stvarnost je ponekad mračnija od one u seriji.
Velika usmerenost na sticanje i uvećavanje materijalnog bogatstva često je znak unutrašnjeg siromaštva, usamljenosti ili čak depresije, što čovek ne prepoznaje niti pokušava da prevaziđe. Nažalost, pribavljanje novih dobara – bez obzira na njihovu veličinu ili vrednost – pruža tek kratkotrajan osećaj ispunjenosti, a neretko vodi još dubljoj praznini. Jer, kao što bi trebalo da zna svako dete, našim možemo nazvati samo ono što sami stvorimo i one koje smo voleli
Arhivar moderne Borhesove Svetske biblioteke Alef (fiktivna personalizacija veštačke inteligencija, ChatGPT) o osam sati dnevno pred ekranima, pažnji čitalaca novina i rasutoj pažnji digitalnih čitalaca, o influenserima kao dvorskim ludama digitalnog doba, o “vestima ravne zemlje”, o čurnalizmu i brzini, kao neprijatelju dubine, o sunovratu štampe u svetu i u Srbiji, o podršci koju pojedine zemlje pružaju kako bi očuvale štampu i kako značajni svetski listovi nastoje da održe štampana izdanja kao stub svog ugleda – i o nedeljniku “Vreme” kao paradigmi drame između Gutenbergove ere i digitalnog doba
Poznati glumac, reditelj i profesor Enver Petrovci preminuo je u 71. godini. Iza sebe je ostavio bogat opus na filmu, televiziji i sceni, ali i generacije učenika kojima je prenosio ljubav prema umetnosti
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
