Pobuna na Univerzitetima

Oktobra 2000. godine mislili smo da smo se ratosiljali ludila Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Jugoslovenske levice Mirjane Marković, oko koje su cupkali Aleksandar Vulin i Željko Mitrović. Novi milenijum je započeo pun nade, koja se ubrzo izvitoperila u iluziju. „Demokratska prekretnica“ na kraju je iznedrila Aleksandra Vučića.

Za razliku od devedestih, Miloševićevskih godina, deo srpskog društva koji se danas probudio i pobunio još uvek ne može da računa na podršku zapadnih demokratija zaokupljenih prevratima u sopstvenim redovima koji su iznedrili Bregzit, Trampa, Orbana, Kačinjskog, Alernativu za Nemačku… Tu podršku će morati da zasluži.

U borbi normalnosti protiv nenormalnosti u Srbiji u toku je odmeravanje izdržljivosti i istrajnosti pripadnika građanskog protesta sa jedne i strpljenja režima Aleksandra Vučića sa druge strane, koji su računali, i računaju, da će se, kao do sada, besciljni otpor na ulicama vremenom izjaloviti.

Međutim, za sada se upornost beogradskih šetača koji više nisu mogli da podnesu galeriju likova okupljenih oko Vučića, njihovo lajanje, režanje, besomučno laganje i zlopupotrebu svega i svačega zarad ličnih interesa, isplatila: Protest se sa beogradskih ulica proširio na dvadesetak gradova. A onda je posle podrške profesora Filozofskog fakulteta, pa Fakulteta političkih nauka i Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu još 144 profesora, nastavnika i saradnika Univerziteta u Beogradu, Univerziteta u Novom Sadu, Univerziteta u Nišu i Univerziteta u Kragujevcu dalo svoju podršku građanskim protestimaš širom Srbije.

U obrazloženju stoji: „U ime profesije i naše moralne obaveze prema studentima da negujemo slobodno mišljenje, slobodno izražavanje, pravo na istinito informisanje, kulturu dijaloga, da se zalažemo za vladavinu prava – sve ono što podrazumeva fundamentalne civilizacijske vrednosti i uvažavanje različitosti – dužni smo da dignemo svoj glas, u uverenju da građani Srbije zaslužuju bolje od onoga što im nudi ova vlast“.

Uprkos besomučnoj kampanji glajhšaltovanih medija odanih, ili primoranih na odanost Vođi, uprkos nesposobnosti predstavnika opozicije da na pravi način artikulišu nagomilano nezadovoljstvo građana, pobuna ne jenjava, već se širi.

Ako se tako nastavi, razni Johanesi Hanovi i Angela Merkel ili Emanuel Makron, koji ne žele da vide šta su Vučić i galerija montipajtonovskih likova okupljenih oko njega napravili od Srbije, to neće moći da ignorišu. Nemušto obrazloženje raznoraznih diplomatskih predstavnika zapadnih država i Evropske unije zašto ne reaguju, čak pružaju podršku očiglednoj autokratiji A. Vučića i kancerogenoj nenormalnosti, do sada je glasilo: „Pa, nemamo alternativu. Sa kim drugim da razgivaramo?“.

Vlast, pogotovu ona apsolutna, jeste da zaslepljuje, ali početak kraja koji lebdi u vazduhu i na Andrićevom vencu prodire kroz nozdrve. Veliki, voljeni Vođa ne deluje više toliko nedodirljivo, ni gledano iznutra, ni gledano spolja. Stvarnost na ulicama počela je da izaziva šum u stvarnosti projeketovanoj u Nacionalnom dvenvniku televizije sa nacionalnom frekvencijom „Pink“. Samo još fali da neki novinar na RTS-u, kopernikusovim televizijama ili, ne daj bože, „Pinku“ ohrabren širenjem protesta prenese šta vidi i/ili postavi neko nenamešteno pitanje.

Ako se led straha, straha od straha, i dalje bude razbijao o kolac uličnih protesta, ako se učmali deo društva probudi, ako intelektualna, vrednosna pobuna izazove socijalnu pobunu, onda će Vučić & Co. biti primorani da primene plan B. Bojim se i da pomislim kakve mere on ubuhvata.