Afera Vikiliks: Procurelo 250.000 dokumenata

„Vikiliks“ (WikiLeaks), takozvani whistle-blowing vebsajt, sajt «duvača u pištaljku», što je oznaka za one koji doprinose političkoj transparentnosti, objavio je 28. novembra više od 251.000 dokumenata prepiske američkih diplomata širom sveta sa Stejt departmanom.

Dokumenti su napravljeni u periodu od 1966. zaključno sa februarom ove godine. Konkretno, oni sadrže dokumentaciju između 274 ambasade i Stejt departmenta. Polovina depeša ne nosi nikakav stepen poverljivosti, nešto manje, 40,5 procenata, označeni su kao „poverljivi“, a samo 6 odsto, 15.652 depeše, nose oznaku „tajno“. U njima se najviše govorilo o Iraku, ali je najviše dokumenata u Vašington stiglo iz Turske, skoro 8000. Jedva malo više poslato je širom sveta iz kancelarije američkog državnog sekretara.

Osim spoljne politike, u njima se govori i o poslovima vlada zemalja domaćina, o ljudskim pravima, ekonomiji, terorizmu i UN-u. Neki dokumenti u javnost su pušteni u originalnom obliku, neki su delimično skraćeni kako bi se sakrile informacije za koje se smatra da mogu da ugroze živote, a neki uopšte neće biti objavljeni.

Veliki deo ovih depeša može se okarakterisati i kao tračarenje.

Džulijan Asanž

Nepoznati hakeri napali su sajt „Vikiliks“ svega nekoliko časova pošto je Džulijan Asanže najavio da će, bez obzira na oštre pretnje Vašingtona, objaviti ta dokumenta. Sajt je bio satima nedostupan, ali Asanže je, još mnogo ranije dostavio dosije Njujork tajmsu, Špiglu, Mondu, Gardijanu i El paisu, koji počinju da objavljuju detalje.

Tajne direktive Hilari Klinton ili njene prethodnice Kondolize Rajs, nalagale su diplomatama da skupljaju informacije o vojnim instalacijama, oružju, ali i personalne informacije o političkim liderima, o vozilima, koje koriste, njihove DNK uzorke i otiske prstiju i snimke oka političkih lidera. Hilari Klinton i njena prethodnica u Stejt departmentu Kondoliza Rajs su, sudeći po interpretacijama tih dokumenata u Špiglu i Gardijanu tražile od diplomata da skupljaju i detalje o komunikacijama, lozinkama i komunikacijama čelnika UN. U tim direktivama tražene su informacije o telekomunikacijama i IT sistemima koje oni koriste, kao i detalji o privatnim VIP mrežama koje oni koriste u komunikacijama, uključujući i mere zaštite, pasvorde (lozinke). Mnoge depeše sadrže specifične tvrdnje o korupciji stranih lidera i oštre kritike vlada domaćina, od onih minijaturnih karipskih do kineske i ruske.

Kriticizam je ispoljen čak i prema britanskim političarima, s kojima SAD imaju čvrste veze: na primer Gardijan nalazi primere devastirajućeg kriticizma britanske vojne operacije u Avganistanu, kritikuju se postupci britanskog premijera Dejvida Kameruna, pa se čak pominje i neadekvatno ponašanje članova britanske kraljevske porodice, a ima i zahteva da se prikupe obaveštajni podaci o nekim članovima britanskog parlamenta.

Vladimir Putin je naprimer u jednoj depeši nazvan „alpha-dog“.

Klintonova je sudeći po tim dokumentima naredila ambasadoru u Rimu da istraži ima li kakve istine u glasinama da Silvio Berluskoni i Vladimir Putin, osim prijateljskih, imaju i ozbiljne poslovne veze. U izveštajima se govori o navodnim vezama ruske vlade sa organizovanim kriminalom.

Za turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana u jednoj depeši se kaže da vlada uz pomoć nesposobnih savetnika, uz ocenu američke ambasade u Ankari da Turska klizi ka islamističkoj budućnosti.

Hamid Karzai je opisan kao „paranoik“. Ima poređenja između Mahmuda Ahmadinedžada i Adolfa Hitlera. Govori se o korupciji u avganistanskoj vladi uz pominjanje kako viši zvaničnik otkriven kako nosi 50 miliona dolara u kešu.

Dokumenti ukazuju i da bi Severna i Južna Koreja u bližoj budućnosti, nakon smrti lidera Severne Koreje Kim Džong Ila mogle da se ujedine, pod kontrolom Seula. Takođe, navodi se da postoji neslaganje među kineskim političarima oko odnosa sa Pjongjangom. Neke diplomate pominju kako se treba suočiti s novom realnošću: da Severna Koreja kao „tampon država“ ima jako malu vrednost za Kinu. Kinezi su od 2008. kada je Kim Džong Il (koji, inače, „voli da pije“) imao šlog, tražili dokaze za takvo njegovo zdravstveno stanje, i prijavljivali da nisu primetili nikakve ožiljke od operacije na njegovom licu.

Špigel prenosi depešu sadašnjeg ambasadora SAD u Berlinu Filipa Marfija koji za ministra spoljnih poslova zemlje domaćina Gvida Vestervelea kaže da njegove „misli imaju malo supstance“ pre svega zato što „ne vlada kompleksnim pitanjima spoljne politike i bezbednosti“. Diplomate SAD se žale da ne znaju kako da se ophode sa Vesterveleom koji im je „zagonetan“ i ima malo spoljnopolitičkog iskustva i „sumnjiv odnos prema SAD“. Vestervele ima „naglu narav“, piše na primer u depeši od 22. septembra 2009. godine, i zato mu teško pada da se povuče prilikom nesuglasica sa kancelarkom Angelom Merkel koja takođe ne prolazi baš najbolje. Ipak, iz 1719 izveštaja iz ambasade SAD u Berlinu proizilazi da se u spoljna pitanja bolje razume od ministra spoljnih poslova. U internim izveštajima američke diplomate kancelarku nazivaju Angela „Teflon“ Merkel, zato što sve „sklizne sa nje“. Američke diplomate ocenjuju da Merkelova spoljnu politiku pre svega vodi tako da može da izvuče neku unutrašnjepolitičku korist.

Za Angelu Merkel se kaže da „izbegava rizike i da je retko kreativna“. Nemačka je, sudeći po jednom izveštaju, 2007. opomenuta da ne izda poternicu za agentima CIA umešanih u operaciju u kojoj je nevin nemački građanin koji se isto zove kao neki osumnjičeni terorista, zatvoren i maltretiran u Avganistanu.

Pominje se trgovina oko pražnjenja zatvora Gvantanamo bej uključujući i to da je slovenačkim diplomatama rečeno da prihvate neke od oslobođenih zatvorenika ako žele da osiguraju susret s predsednikom Barakom Obamom.

U objavljenim dokumentima se govori o Iranskom pokušaju da adaptira severnokorejske rakete da bi služile kao rakete dugog dometa.

U jednom dokumentu jemenski predsednik govori američkom komandantu za Bliski Istok generalu Dejvidu Petreusu o napadima na baze Alkaide u Jemenu: „Mi ćemo nastaviti da tvrdimo da su bombe naše, a ne vaše“.

Gardian na osnovu uvida u dokumentaciju uočava kako su arapski lideri privatno tražili da SAD bombarduju Iran. Govori se o promeni odnosa između Kine i Severne Koreje, o rastućoj nestabilnosti u Pakistanu, o rastućoj zabrinutosti u Vašingtonu i Londonu za bezbednost pakistanskog atomskog oružja.

Ima i tehničkih detalja o tajnim pregovorima u Ženevi između SAD i Rusije o nuklearnim raketama. Za libijskog lidera Muamera Gadafija se kaže da je stalno u društvu „sladostrasne plavuše“, ukrajinske medicinske sestre.

Depeše pokrivaju period u kome je državna sekretarka SAD Hilari Klinton, ali hiljade fajlova govori o administraciji Džordža Buša. Gardijan piše da je Hilari Klinton inače preduzela besnu akciju radi limitiranja štete i radi pripreme stranih vlada na to da sledi neprijatno otkriće. Ona je kontaktirala lidere u Nemačkoj, Saudi Arabiji, na Bliskom Istoku, u Francuskoj i Avganistanu.

Elektronske arhive diplomatskih depeša navodno je skinuo, daunlodovao američki vojnik početkom godine i prosledio ih Vikiliksu (vidi okvir desno „Ko je Bredli Mening“). One su označene različitim stepenima tajnosti. Više od 11.000 je označeno kao tajno dok je 9.000 sa oznakom „SECRET NOFORN“ [ne za strance].

Bela kuća objavila je u sredu, 1. decembra dokument u kome objašnjava svoje naredne korake u cilju da se „curenje“ dokumenata koje se dogodilo zahvaljujući Vikiliksu ne ponovi. U dokumentu se između ostalog govori kako je i napad na zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, takozvane „bliznakinje“, 11. septembra 2001. godine posledica „rupa“ u razmeni vladinih informacija. U ovom dokumentu navode se brojne inicijative i koraci koji će biti preduzeti kako bi u budućnosti informacije bile bolje zaštićene od krađe.

Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž koji je inače u bekstvu i za njim je raspisana crvena Interpolova poternica zbog optužbe za silovanje u Švedskoj, i koga Sjedinjene Američke Države nameravaju da optuže za špijunažu, dao je u sredu intervju Njujork Tajmsu, tako što je sa urednikom ovog lista Rikom Stingelom razgovarao preko skajpa.

Napominjući da mu se čini da ima dosta negativnih reakcija u javnosti zbog otkrivanja tajni, urednik Njujork Tajmsa je upitao Asanža da li veruje da je američka javnost nezadovoljna ili nesreća zbog načina na koji vlada SAD-a vodi spoljnu politiku, pa je zato odlučio da tu diplomatiju „ogoli“. Asanž je odgovorio da se njumu čini da je javnost bila na njihovoj strani, te da će zbog toga i Stejte Dipartment morati mnogo da se pomuči pokušavajući da spinuje priču. „Jedno je govoriti o nužnosti da se zaštiti ta slika nevinog mladog vojnika“, dodao je Asanž aludirajući na Bredlija Meninga koji je ukrao dokumente koje Vikiliks objavljuje, „a druga je stvar govoriti da se radi o nefer ponašanju prema diplomatama pošto su njihove privilegovane pozicije srušene kada su njihove laži otkrivene“. On je dodao da mu se čini da nema ukorenjene i široke podrške za to što diplomate kradu DNK uzorke.

Što se tiče reakcije na izjavu američke državne sekretarke Hilari Klinton, da je Asanž ugrozio tuđe živote, odgovorio je da je to o ugrožavanju života očekivano i besmislica koja se koristi svaki put kada je velika vojna ili obaveštajna organizacija otkrivena javnosti.

Do srede pre podne na internetu se moglo pronaći 471 od ukupno oko 251.000 poverljivih diplomatskih dokumenata američke vlade nastale iz pera državnog sekretara SAD-a i stotina američkih diplomata širom sveta. Ove dokumente danima su marljivo rasturali na različite načine grupe novinara i aktivista okupljenih oko Vikiliksa, velikih svetskih medija i organizacija, a u sredu ujutro objavljeno je poslednjih oko 200 depeša. Nijedna od njih u kancelariju američkog državnog sekretara nije poslata iz Beograda, ali očekujemo da će se i to uskoro dogoditi.

U julu i oktobru Vikiliks je takođe objavio hiljade poverljivih vojnih izveštaja o Avganistanu i Iraku. Džulijan Asanže je u međuvremenu promenio nekoliko država sklanjajući se od poternice za njim zbog optužbe da je navodno silovao svoju bivšu ženu. Posle nove provale dokumenata u nekim medijima, na primer CNN-u negativni efekat je zabašurivan spinovanjem i ponavljanjem tvrdnje da će objavljivanje tih dokumenata ugroziti ljudske živote.

Opširnije o ovoj temi čitajte u štampanom izdanju „Vremena“

Ko je Bredli Mening

Ko je Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa u bekstvu medijima je naširoko opisano, ali ko je Bredli Mening, čovek koji je pokupio i dao Vikiliksu četvrt miliona dokumenta i šta ga je na to motivisalo?

Bredli Mening je rođen u Oklahomi, pre 22 godine, njegova majka Suzan je Velšanka, Bredlijevog oca Brajana srela je dok je služio vojsku blizu Haverfordvesta.

Meningovi su se preselili u Vels 2001. Kada je Bredli imao 13 godina njegovi roditelji su se razveli. Ljudi koji ga znaju iz škole kažu da je bio usijana glava i zlostavljani kompjuterski zanesenjak.

Kad je napustio školu, Mening je otišao u Ameriku. U Njujorku je sreo Tilera Votkinsa, muzičara koji je, kako piše Gardijan, postao njegov dečko, a preko koga je došao u kontakt s društvom kompjuterskih programera u Bostonu.

Bredli se pridružio vojsci, a kad je poslat u Irak, našao se u prilici da mu budu dostupne zaštićene mreže 14 sati dnevno, sedam dana u nedelju toku više od osam meseci.

Jedan prijatelj ga je, dok su komunicirali zaštićenim porukama pitao ima li nekih skandala u tim depešama, a on je odgovorio da toga ima toliko da je nemoguće da čovek pročita. Bio je ogorčen ponašanjem pojedinaca u vojsci i u dokumentima. Jednom prijatelju je pisao da želi da ljudi saznaju istinu, bez obzira ko su oni. Na pitanje šta će raditi ako ga otkriju, on je u zaštićenoj prepisci s jednim prijateljem odgovorio takozvanim emotikonom :'(

Mening je „razvio odnose“ sa Džulianom Asanžom iz Vikiliksa, ali je zaključio da je ovaj nedostižan. Znao je o njemu samo što on kaže, a to znači veoma malo («Doći će on kod vas…»). Trebalo je da prođu meseci da bi potvrdio da je osoba s kojom komunicira – Asanž.

Mening se, piše Gardijan, za vreme vojničkog dopusta vratio u Boston u januaru 2010. Društvo njegovih prijatelja je već bilo predmet istrage federalnih agenata pod sumnjom da omogućuju curenje podataka, što su oni negirali. Kratko po povratku i Irak poslao je prvi dokument Vikiliksu.
Bredli Mening će prvog decembra 2010. u vojnoj bazi u Virdžiniji početi svoj 189. dan u zatvoru. Preti mu vojni sud i 52 godine zatvora. Nema dovoljno novca da plati odbranu koja bi mogla koštati oko 130.000 dolara. U njegovo ime fond «Hrabost da se odupre» (Courage to Resist Fund) sakupio je do sada 90.000 dolara od donatora i prodaje majica i torbi „Free Bredli Mening“.

Njegova majka Suzan, živi u modernoj kući s terasom u Haverfordvestu, koja je početkom godine postala centar istrage FBI.

Šeron, sestra Suzan Mening, opisuje kako su ti ljudi u crnom za koje misli da su agenti FBI ispitivali njenu sestru tek što je izašla iz bolnice posle serije moždanih udara.