Vreme za obračun

U situaciji kada vlada Republike Srbije dobija sveopštu podršku iz zemlje i sveta za rezultate koje postiže u obračunu sa mafijom i ubicama premijera Đinđića, kada se pojačava podrška započetim reformama i kada se značajno menja odnos snaga među strankama, pojavili su se oštri i veoma ozbiljni napadi na jednu vladinu službu. Biro za komunikacije vlade Srbije i njen šef Vladimir Popović Beba, optužuju se da zloupotrebljavaju vanredno stanje, da šire neistine i obmanjuju javnost. Napadi su ovog puta došli iz različitih izvora jer se nisu oglasili samo DSS i savetnik bivšeg predsednika g. Tijanić, već i drugi mediji i ličnosti kao što su „Vreme“ ili novinarka Gordana Suša. O čemu se tu zapravo radi i da li te optužbe treba prihvatiti zdravo za gotovo?

Nije davno bilo kada su iz DSS-a i kabineta bivšeg predsednika Koštunice saopštili gde se nalazi sveopšti centar zla. Biro za komunikacije vlade Srbije, tada, nije samo optužen za širenje laži i neistina, već je postao i mesto špijuniranja i organizovanja zavera. Tu tvrdnju je trebalo proveriti uz pomoć „kobri“ i sličnih timova i vrlo lako otkriti sve te četvorožilne kablove, kao čokolada tanke monitore, bešumne tastature, ASDN i druge linije, pa sve do zlokobnog i neprijateljskog interneta. Treba se podsetiti da se to sve dešavalo u vreme kada su „reformatori“ bili u ofanzivi, kada su počele da stižu pohvale iz sveta, rezultati postali vidljivi i kada je narod sve više počeo da ih podržava.

Napadi su se na kraju raspršili kao mehur od sapunice, a nosioci tih napada se nisu pojavili pred anketnim odborom koji je trebalo da utvrdi istinu. Čak su se smejali i tehnički neobrazovani Srbi naivnim optužbama po kojima je internet odeljenje špijunski centar i sl. Međutim, tada velika afera i obračun među suprotstavljenim stranama nisu rasvetljeni do kraja jer nije bilo odgovornih. Niti za uhođenje, prisluškivanje i zloupotrebu vlasti kako su jedni tvrdili niti pak za eventualni pokušaj udara na vladu Srbije kako je tvrdila druga strana. Vlada je, predvođena agilnim premijerom nastavila sa radom, jedino je Popović skrajnut malo u stranu. Da li je to bila greška, skupo plaćena mesecima kasnije? Jer, ako su bili tačni navodi odbrane da je opozicija, predvođena DSS-om, odlučila da se metodom „teorije zavere“ okomi na vladinu službu iz nemoći da se suprotstavi energiji velikih promena i spreči sve veću podršku vladi iz zemlje i sveta, zato se tako lako odustalo od utvrđivanja odgovornosti? Da li je u pitanju bilo samozadovoljstvo, velika podrška koju je i dalje imao Koštunica, ili nešto treće?

Danas, iako u potpuno izmenjenom ambijentu i bez glavne reformatorske ikone u liku pokojnog premijera Đinđića ponavlja se ista priča. U situaciji kada Vlada dobija na poverenju i popularnosti, pojačavaju se sve više napadi na Biro za komunikacije i njenog šefa. Da li je u pitanju samo izraz nemoći prema dobro organizovanoj službi koju vodi mlad, obrazovan i sposoban čovek, ili se radi o još jednoj zloupotrebi moći? Vreme da se sazna istina je došlo jer je vreme obračuna u toku.