Vlasnici i hajduci

Desetog februara ove godine na BK televiziji u emisiji „Nije srpski ćutati“ gostovao je Goran Pitić, republički ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Dva njegova iskaza su vrlo simptomatična za koncept ekonomske i društvene reforme ili tranziciju u državi. Rekao je da „iregularni“ novobogataši ne žele da investiraju u ekonomiju ove zemlje iako „smo ih mi pozvali“ da to učine. Zatim je kazao da je malo učinjeno na podsticanju malih i srednjih preduzeća. Ono što nije pominjao odnosi se na denacionalizaciju.

Ako su bogataši nastali „iregularno“, kakav je postupak prema njima, u skladu s kojim regulama se odnositi prema neregularnom – da li pozivima ili možda čak i molbama da oni, novobogataši, ulože novac u privredu koju su pre toga opustošili? Kakav apsurd!

Da li su poljoprivrednici sa svojim malim posedima takođe sitni preduzetnici i kada im pokloniti kreditno poverenje? Hoće li se njihovim ekonomskim snaženjem stvoriti društvena grupa, ako hoćete i klasa, koja može obesnažiti oligarhiju „iregularnih“ nastalu monopolskim nasiljem i dejstvom pljačkaškog mentaliteta (megahajdučija), a sve na osnovu političke svevlasti u prošlom režimu?

Tako smo došli do ključnog pojma mentaliteta. Pre nekoliko godina (sećam se leta 1998) prof. Lj. Madžar napisao je u specijalnom dodatku „Vremena“ da nema uspešne tranzicije bez vlasničkog mentaliteta. Suvišno je reći da se podrazumeva regularno sticanje imetka. Reč je, dakle, o psihološkoj dimenziji privatnog vlasništva kao fenomena i njena važnost, mora biti, izučava se na svim stepenima ekonomskih studija. Snaga te imanencije je velika i može biti presudna u ekonomskom razvoju. A šta to bi sa donošenjem zakona o denacionalizaciji? Kako uspostaviti kontinuitet vlasničkog a osujetiti onaj hajdučkog društvenog sklopa? Sve se nešto čini, gledano spolja, da gravitaciona moć „iregularnog“ bogatstva deluje i na aktuelne reformiste.