Videla žaba španska sela

Sa zadovoljstvom čitam i ponekad prokomentarišem tekstove mog omiljenog „tv-manijaka“; ovom prilikom čast će mi biti i da polemišem sa ovim pronicljivim i preciznim novinarom; na žalost čaršijskih alapača, ova polemika neće nikoga izazvati na dvoboj, osim primitivizma i prostakluka. Siguran sam da je uvaženom kolegi Draganu i meni to isti protivnik. Reč je o novokomponovanoj seriji „Jelena“. Malo je onih koji nisu, bar sekvencu-dve, pogledali taj novi proizvod po mnogo čemu poznate televizije. S obzirom na to da smo na Fakultetu dramskih umetnosti televizijsku produkciju učili od sjajnih profesora, može se reći da sam sa profesionalnom radoznalošću, dakle isključivo studijski, odgledao desetak minuta jedne od epizoda. Toliko je bilo dovoljno. Ako izuzmem stručne opaske, komentar je bio prilično sočan i rezolutan: do sada su nas zatrpavali stranim, a od sada će i domaćim đubretom (nem. Schund: nikakva, loša roba… književno đubre). Pri tom sam, naravno, mislio na televizijske serije. Znam da je površnost prvog utiska opasan i nepredvidiv saveznik, pa ipak – prvi utisak (obično) ne vara. Ne odričem se nijednog slova koje sam, kao školovan kulturolog i organizator, napisao ili izgovorio o latinoameričkim serijama, pa ni sledeći redovi tu neće ništa promeniti, bar ne kod njih. U odnosu na ovaj, naš bastard carskog imena, bilo koja „španska“ serija jeste Sorbona, kao primer zanatskog profesionalizma i perfekcije; a kada su se pojavile prve tv-novele („Povratak u Idn“, „Klinika Švarcvald“, „Dinastija“, itd.) mi smo ih olako, bez pokrića i baš prepotentno nazvali „sapunicama“, kao da bismo mi to bolje uradili.

Gospodin Ilić piše: „…Ma biće gledano kao ‘Kasandra’, siguran sam, i profitabilno kao mobilna telefonija. čist zicer.“ Nisam toliki pesimista, niti bih tako lako, u pet redova, prešao preko jedne ogavne pojave, mada se slažem da šund treba, kad god je to moguće, lično ignorisati. Zašto nisam iznenađen ili začuđen činjenicom da se ova tvorevina (hm, tvorevina: tvor? Upotrebljiva igra rečima) pojavila baš na „proslavljenoj“ BK televiziji? Svakako ne stoga što imaju novac i mogu da ga ulože, jer nisu jedini koji to mogu. Reč je o stilu, ako je ta reč za njih odgovarajuća; nije to prva brljotina koja nam stiže sa tog nalickanog, umivenog i doteranog ekrana na kome defiluju mladi i lepi manekeni, VKV čitači „idiota“. Iza glamura i imagea tima-koji-ništa-ne-prepušta-slučaju često izbijaju duhovni jad i beda pećkih muzikanata. Skorojevići i trgovci svim i svačim, naručioci pseudofresaka, imitatori svega onoga što su zamislili da kod naroda „ima prođu“, videli su i u sociološkom fenomenu pomenutih serija svoju šansu. Mi, pak, imamo šta da vidimo (gledamo): nemušti, nemaštoviti i bljutavi kadrovi treba da nas sete ranijih serija u kojima su, manje-više, igrali isti ovi glumci, angažovani u „Jeleni“. Eto, ako mogu Hrvati… No, umetnost je škrta kada je takva vrsta minulog rada u pitanju. Nije dovoljno reći „Videla žaba…“ jer ovaj BK žabac video je kako se prave partije i razne Snage, pa videsmo mi na izborima kuda to vodi i na šta to liči. Sa tog ekrana stizale su nam maske nedelje, licencirani kvizovi („Konje ubijaju, zar ne?“) i druge imitacije, a ova serija pokazuje nešto mnogo gore od nemaštovitosti: osionost i osećaj svemoći.

Neko kome je povereno da potroši veliki novac uspeo je da ubedi vlasnike naše najveće slamarice da će ovom serijom najpre vratiti uložene pare, zatim zaraditi (kako drugačije nego zarada; trgovci tu reč najviše vole) te time još više proslaviti i ojačati dotičnu televiziju. Dabome da je u projektu i sledeća serija sa srodnom tematikom, vizionari su to, nego šta! O tempora, o mores! Možda je Dragan u pravu kada kaže da će se ovo mnogo i dugo gledati; meni se, pak, čini da će se loša kopija brzo zgaditi nezadovoljnom puku, bez obzira na to što su naše iskustvo, izdržljivost i neslućena mogućnost konzumacije kiča i šunda više puta proveravani kao izuzetno solidna osnova za sve i svašta. Ako ovo liči na prognozu, neka i bude, sa svim rizicima tog postupka. Nikada se nisam bavio opkladama na utakmice od juče, a često sam (nažalost) bio u pravu kada sam procenjivao neke pojave. Tvrdim da „Jelena“ neće dugo biti na ekranu i to nije samo moja iskrena želja, jer sama želja nije dovoljna. Sva poređenja, pa i ona najbizarnija, višestruko idu na njenu štetu – od šablonizovanog zapleta do aljkave i neubedljive glume. Ostavljam mogućnost da serija potraje samo ukoliko je priključe na aparate za održavanje vitalnih funkcija i to onu vrstu aparata koji rade na sujetu, inat, „šteta je da se baci“ i slične motivacione cikluse. Kulturološka šteta sa latinoameričkim serijama odavno je napravljena i takvih je dimenzija da se nećemo skoro od toga oporaviti. Pošto svako zlo ima svoje dobro, nadam se da ćemo novonastali ceh koji tek treba da napravi „Jelena“ relativno lako podneti, pod uslovom da nad njome vlasnici primene tv-eutanaziju. Možda će glavni račun platiti neki planer u toj televiziji. Ne znam koliko je serija do sada koštala, no slutim (pretpostavljajući na koje sve načine novac pristiže u ovu lukrativnu kompaniju) da ih neće previše ojaditi. Na kraju, da ne previdim najuočljivije, svakako ne jedine krivce za ovaj estetski debakl, a to su glumci – oni isti koje pamtimo iz „Boljeg života“, „Srećnih ljudi“ pa čak i iz „Porodičnog blaga“, da se ne vraćamo u malo dalju prošlost. Šta ćemo s njima? Njih, znajući usud tog esnafa, ne krivim previše niti pokazujem na njih prstom samo zato što idu iz serije u seriju. Kao na pijaci, ne krijući se, sa ekrana na ekran „pretrčava“ ono malo upotrebljivih novinara dižući sebi cenu, kao fudbaleri u prelaznom roku. Najčešće ne spominju pare kao dominantan motiv. Radije se bave bajkama o profesionalnosti, uslovima rada, perfekcionizmu, „izlaženju u susret“ itd. a njihove emisije se obavezno proglašavaju kultnima. Glumci te probleme u objašnjavanju svoje amfibolije nemaju jer za njih se zna: njima je u opisu posla da budu to što nisu. Kapa sa zvončićima jeste deo kostima i oni nje ne moraju da se stide… Dok god ima gazdâ voljnih da plate zabavu.