Toliko o čemu?

Pošto Medenica sada pominje i sud – istina u brižljivo formulisanoj ali nedvosmisleno pretećoj najavi – i ovom prilikom pišući o meni s omalovažavanjem, ali na način u kojem, dakako, nema ničeg ličnog, što bi „srozalo“ polemiku – napokon smo se našli u sapunskoj operi latinoameričkog tipa.

Pretpostavljam da on zato u ovu fazu „sapunske polemike“ uvodi krucijalna teorijska pitanja koja će biti razrešena naknadnom pojavom davno izgubljene rođake, utvrđivanjem ko je tu kome otac, majka, šta smera zla maćeha, a posebno šta sve krije moja opskurna prošlost. Pa ipak, Medenica odlučuje da provocira očaj kod zainteresovanog dela ovdašnjeg čitateljstva konstatujući da smo dospeli do kraja prepiske. Podozrevam, međutim, da tu nije kraj i da Medenica, uprkos oštrom, kratkom odgovoru, neće odoleti da nastavi s otkrivanjem prave istine o meni i mom antidemokratskom, nacionalističkom, promiloševićevskom i nadasve profiterskom kritičarskom angažmanu, pa i da će, možda, u presudnom momentu ustanoviti da sam u srodstvu s nekim od haških zatočenika, ili da na terasi krijem Ratka Mladića. Posebno će mi, pretpostavljam, biti teško da objasnim šta sam radio i gde sam bio u vreme opsade Vukovara i bombardovanja Dubrovnika. No, šta da se radi. Valjda ću se nekako izvući i pronaći barem nekog od „naših poznatih pozorišnih ljudi“ koji bi na sudu svedočio u moju korist.

Svestan da bi se ova storija, makar i privremeno, mogla okončati dramaturški nejasno, te da ne ispadne da nema komentar ni na jednu od mojih konstatacija, Medenica primenjuje metodologiju srpske polemike, omiljenu u ovdašnjoj čaršiji, zasnovanu na formuli „čija je majka kurva“. Tako kod njega postaje manje važno šta je kao kritičar „Politike“ prećutao, a posebno kada je pojedine predstave prećutao, dok je u prvom planu podatak da u dokumentaciji postoji i nekoliko tekstova „naših poznatih pozorišnih ljudi“ u kojima je bio „prozivan zbog promocije kritički/politički angažovanog pozorišta“. Sa Medeničinog stanovišta ovo je sasvim ispravno, tim pre što on dobro zna da je pitanje kada je ko od nas dvojice pisao za „Politiku“ podjednako važno kao i šta smo pisali (ili prećutali).

Osim toga, sintagma „naši poznati pozorišni ljudi“ uistinu zvuči mnogo bolje od eventualnog navođenja imena osoba koje čak ni u ovakvoj teatarskoj javnosti ne mogu da se pohvale bog zna kakvim ugledom, a i teško da je njihova „prozivka“ mogla da ima ozbiljne posledice u času kad je Medenica odlučio da javno progovori.

Ni na kraj pameti mi nije da krijem da sam pisao za „Politiku“; ta činjenica je zapisana u svakoj mojoj biografiji, uz podatak i kada sam bio kritičar tih novina, iz čega se jasno vidi da sam bio kritičar „Politike“ u „doba najžešćih ratnih okršaja“. Ali je i „Politika“ tada pisala drugačije no u vreme Medenice, pa nikome nije smetalo što pišem ono što mislim. Uostalom, ni tada, dok sam pisao za „Politiku“, nije mi javno, na tribini pozorišnih kritičara u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, rečeno da moj krtički stav prema politički angažovanom pozorištu, možda, proističe iz činjenice da sam kritičar „Politike“. Dakle, dokumentaciju imam, konsultovao sam je, i razume se da ću detaljno navesti odgovarajuće citate, kao i datume kada su pojedini tekstovi objavljeni. Nažalost, jedino ne mogu da citiram tekstove koji nisu napisani.

Do sada moj javno iskazivani politički angažman nije doveden u pitanje, a nisam ni osećao potrebu da naglašeno iskašljavam suzavac danima posle demonstracija održavanih između 9. marta 1991. i 5. oktobra 2000. godine. Sa mojim političkim stavovima se mogao upoznati svako pismen, a ko je čitao novine, nedeljnike, magazine i časopise za koje sam pisao (ne samo kritike već i komentare), ali i svako ko nije gluv a gledao je televizijske emisije u kojima sam gostovao, ili je bio redovni slušalac Drugog ili Trećeg programa Radio Beograda (a bio sam stalni kritičar Trećeg programa od kraja 80-ih do oktobra 2003, dakle i u „doba najžešćih ratnih okršaja“).

U to vreme, međutim, mene nisu „prozivali naši poznati pozorišni ljudi“, nego su mi ozbiljno, pa i javno pretili i sa mnom polemisali opasni i moćni tipovi, optužujući me da sam izdajnik nacionalnih interesa, tražeći da budem otpušten, smenjen. U dokumentaciji koju pominje Medenica zainteresovani će, osim njegovih napisanih i objavljenih tekstova, naći i moje, ali i one koje potpisuju drugi, napadajući me zbog stavova koje sam iznosio u kritikama i komentarima, ali i festivalskih selekcija koje sam pravio.

A o tome ko je i kada sebe predlagao za pojedine poslove, ne svedoči novinska dokumentacija, niti „tasteri“, već zapisnici sa sastanaka i još uvek, bogu hvala, živi ljudi koji ne samo što su „naši poznati pozorišni ljudi“, već su i naši ugledni pozorišni ljudi.

No, o svemu tome tek kada saznamo šta smera zla maćeha, da li je lepa neznanka sestra ili ljubavnica, i da li je Blejk Karington uistinu svoj otac.