Teoretičar zavere

„Ugnjetavanje Albanaca je ono što ostaje kad se oduzima ono čega su svi ostali pripadnici društva bili izloženi. Više su ugnjeteni nego Srbi, ali manje nego Romi„,

Ljubiša Rajić u norveškom nedeljniku „Dag og Tid“ 14.05.1999.

Gospodin Rajić je već niz godina prisutan u norveškim medijima nudeći svoja objašnjenja žalosnih događaja u zemljama bivše Jugoslavije. Za nas u Norveškoj, Rajićevo „treće stanovište“ je dobro poznato: gospodin Rajić je uvek bio prepun pravednosti i kritike, ali je nudio jako malo predloga kako se u praksi može stati u kraj zločinačkom režimu. Gore navedena izjava je tipični primer načina na koji je gospodin Rajić norveškoj javnosti objašnjavao ratove devedesetih: „Svi su jednako patili i svi su jednako krivi“.

Međutim, ako su svi bili jednako ugnjeteni, kako insinuira gospodin Rajić, ostaje pitanje zašto su Albanci, a ne Srbi ili Romi, dovezeni u hladnjačama s Kosova, pa završili u Dunavu ili pod zemljom na poligonima vojske i policije, stotine kilometara severnije od mesta na kojem su ubijeni. To su uradile strukture vlasti, a valjda gospodina Rajića zanima ko je sve to organizovao i izveo, i zašto. To bi ga trebalo zanimati i zbog toga što osoba koje su organizovale ovakve bolesne projekte i poduhvate ima još među onima koji danas upravljaju njegovim društvom. Valjda je moguće ispitati ove konkretne odnose bez onih uopštenih, teoretskih upoređenja s drugim grupama.

Ishodište zanimljive rasprave u ovom časopisu je pojam „deetnifikovanja zločina“. Rajić predstavlja dobar primer problematičnosti ovog pojma. Nakon „deetnifikovanja zločina“ više ga zanima ono šta su radili pripadnici drugih etnosa. Deetnifikovanje mu služi da se odveć lako i s previše zadovoljstva okrene od nekih jako problematičnih stvari u svojoj neposrednoj sredini te da se posveti kritici Muslimana u BiH, Albanaca, NATO-a, zapadnoevropskih društava i tako redom.

Rajić tvrdi kako sve jednako kritikuje, ali iz primera koje nudi, vidi se da on smatra da su pre svega drugi krivi. U članku iz kojeg je početni citat, Rajić tvrdi da su građani Šibenika palili gume. Bombardovanja i napada na taj grad valjda nije bilo. Ako je reč o četvorogodišnjoj opsadi Sarajeva, Rajić će odmah uzvratiti: „Ne zna se otkuda je došla granata koja je ubila civile na Markalama“, ako je reč o Kosovu: „Račak može biti nameštaljka“. A znamo ishodište tih teorija zavere, i znamo kome su one bile korisne. A onako, slučajno, Rajić zaboravlja da nije sporno koja je vojska razorila Sarajevo, i da se na Kosovu našao priličan broj ubijenih civila pokraj tragova gusenica Miloševićevih tenkova.

Nije teško tvrditi da je svet pun paradoksa i nepravednosti, ali od ovakvog sveobuhvatnog kukanja nema koristi. Ako je gospodin Rajić nezadovoljan stanjem stvari, zašto se ne zalaže da se počne s nekim konkretnim slučajevima? Što se tiče zločina nad civilnim stanovništvom, moglo se, na primer, početi s Mladićem jer nema valjda većeg dželata iz prethodnih ratova. Sada Mladić šeta ulicama Beograda, slobodan kao da ništa nije bilo. Može pozdraviti Rajića ako se sretnu u šetnji.

U Norveškoj je gospodin Rajić bio koristan režimu. U stvari, ni da mu je Milošević platio, ne bi imao boljeg predstavnika od Rajića: „pustite nas na miru pa će se razviti demokratija“, „naša vojska mora ostati na Kosovu“, „više su krivi drugi“ itd. Gospodin Rajić dosledno relativizuje zločin. To nije samo beznačajno, intelektualno pitanje: zadnjih desetak godina ratovi su ono što je definisalo društvene odnose. Miloševićevom režimu je upravo bilo potrebno shvatanje da su neki drugi krivi za nesretno stanje u Srbiji i ostalim zemljama bivše Jugoslavije.

Rajić tvrdi kako jednostavno traži svoje pravo da bude kritičan prema svima koji su bili umešani u ratove proteklih desetak godina. Istovremeno, on se trudi da nađe racionalne argumente za ono što je jedan destruktivni režim uradio. Kako inače tumačiti Rajićevu tvrdnju da su Alija Izetbegović i SDA doprineli genocidu nad Muslimanima? Na kakve postupke ili stavove pokolj poput Srebrenice može biti racionalan odgovor? Šta uopšte može dovesti do toga da jedan general i jedna organizovana vojska postroje više hiljada ljudi pa ih hladnokrvno pobiju? Ti poduhvati su bili isključivo destruktivni. Nije tamo bilo prihvatljivih razloga osim za jedan bolestan režim koji je tu nalazio svrsishodnost. Trudeći se da objasni neku logiku (koju je inače i sam bivši režim propagirao) gospodin Rajić pokazuje gde se nalazi njegovo „treće stanovište“. To „treće stanovište“ je isuviše blisko stanovištima koja poznajemo iz izlaganja Miloševićevih ljudi. Da li to predstavlja neko treće ili – što da ne – četvrto, peto ili šesto stanovište više nije ni važno. Vidi se gde stoji.

Ovdje gospodin Rajić sigurno oseća potrebu da kaže kako se on umnogome protivio Miloševiću. No univerzitetska politika nije ono što je odlučilo sudbinu toliko ljudi u bivšoj Jugoslaviji. Odlučio je rat i shvatanje rata. I što se tiče rata i odnosa s drugim narodima, teško je uočiti po čemu je Rajićevo stanovište toliko udaljeno od Miloševićevog.

Rajić je u svojim člancima za norveške novine i časopise naglašavao kako je sve jako komplikovano, kako svet ne treba da se miješa. Rajić je govorio na način koji opravdava verovanje da će sve biti dobro ako se ništa ne preduzme. A svi znamo da ovakav stav nikako nije smetao Miloševiću.

Rajićeva tvrdnja kako je bio i protiv Miloševića i OVK-a i NATO-a je retorički smokvin list. Izjednačavanjem svih i svačeg, Rajić je dosledno izbegavao dati odgovor na pitanje kako je verovao da se može stati na kraj krvavim postupcima režima. I taj odgovor je bilo ono što je najvažnije, zar ne?

PS. Oni iz Norveške koji poznaju gospodina Rajića malo će se iznenaditi njegovom uzdržljivošću u vezi s dokazano represivnim režimom. Gospodin Rajić suočen s norveškim društvenim prilikama bio je član maoističke partije (AKP-ml) koja se zalagala za ovdašnju oružanu pobunu.