Strah i odgovornost

Tekst arh. Siniše Temerinskog verovatno ne bi bio nikakav povod za repliku da je u svom dopisu nedeljniku „Vreme“ dovoljno jasno definisao svoj KONZERVATORSKI stav vezan za RUŠENjE manastirskog zvonika u manastiru Mileševa iz 1911. godine.

Dok se članak „Novi sjaj svetinje“ bavio profesionalnim pristupom očuvanju naše baštine, arh. Temerinski pokušava da iskoristi priliku i da (u tandemu sa svojim nerazdvojnim partnerom, penzionisanim arh. Marijom Radan-Jovin) ocrni period direktorovanja istoričara umetnosti Marka Omčikusa. Ni to ne bi bio povod naše reakcije jer je pomenuti tandem poznat po brojnim novinskim člancima u kojima su i prethodni direktori (3) bili izloženi sličnim „kritikama“, zasnovanim pre svega na činjenici da je ekipa Temerinski–Jovin „izbačena iz igre“ onda kada je Bogorodičina crkva u Studenici prokisla pa je dotični (sada penzionisani) arhitekta smenjen sa rukovodećeg položaja u Studenici.

Međutim:

1) Arh. Temerinski svoje stručno mišljenje zasniva na projektima starim 30 godina, što u svakoj nauci – pa makar ona bila vezana za kulturu (što definitivno nije „in“) – predstavlja dovoljno dug period da se dopuste eventualna napredovanja u razvoju, odnosno unapređenju znanja i metodologija. Malo je verovatno da bi bilo koji pacijent dozvolio da mu se bilo šta operiše na način na koji su vršene operacije pre 10, 20 ili 30 godina. Zašto bi onda bilo opravdano da se u domenu zaštite graditeljskog nasleđa zalaže za stav koji je formiran pre toliko decenija, kada je praksa u mnogo naprednijim i nasleđem bogatijim sredinama pokazala da metodologija XIX veka nije prihvatljiva i primenljiva za XXI vek ?! Prema međunarodnim poveljama i konvencijama, donetim i usvojenim na osnovu svetskih standarda, baštinu čine svi njeni istorijski slojevi i – osim toga što nije moguće – nije ni preporučljivo pokušavati da se „spomenik“ vrati u svoj prvobitni oblik. Naša osnovna dužnost je da kulturno dobro predamo budućim generacijama u obliku u kojem smo ga zatekli, sa svim istorijskim slojevima koji čine sastavni deo tog dobra, a ne da ga „ulepšavamo“ niti da „iskrajamo“ njegovu prošlost, određujući prema današnjim „estetskim“ standardima šta u jednom spomeničkom kompleksu predstavlja veću ili manju vrednost.

2) Krajnje je nejasno da li arh. Temerinski napada dipl. ist. um. M. Omčikusa, sadašnjeg pom. ministra kulture arh. Miladina Lukića ili sadašnjeg direktora Zavoda arh. Gordanu Marković. U svom tekstu, arh. Temerinski idejni projekat uređenja manastira Mileševa (autora arh. M. Lukića) naziva „crtežom“ (?!), iznosi niz netačnih podataka u vezi rasporeda projektovanih objekata ali uz napomenu „sve je tu… samo ne tamo gde je izgrađeno“, i na kraju – posle godinu dana od smene bivšeg direktora, odn. godinu dana od mandata novog – postavlja pitanje zbog čega još uvek nije urađen projekat novog zvonika. Između ostalog, arh. Temerinski potpuno neistinito tvrdi da je M. Omčikus podneo krivičnu prijavu „zbog izgrađenih objekata“ 2003. godine. Krivična prijava podneta je marta 2002. godine, posle Izveštaja Komisije Republičkog zavoda i Ministarstva kulture (M. Lukić, D. Milunović, M. Stojanović), rasprava na Stručnom veću, Upravnom odboru i konferencije za novinare na kojoj je stručna i šira javnost upoznata sa izgradnjom ribnjaka industrijskih razmera (koje, možda je izlišno reći, daleko prevazilaze potrebe skromnog manastirskog sestrinstva). Da li je pomenutom arhitekti uopšte bitno da li će se freske, koje su nesumnjivo najveća vrednost Mileševe, očuvati ili mu je od prevashodnog značaja činjenica da je (bivši direktor) Omčikus doveo „do osnivanja sindikata“? Da li je ijedna prošlogodišnja „novčana afera“ dokazana – a u istragu su (neka se zna!) bili uključeni mnogi, i to od inspektora SUP-a do brojnih članova kolektiva Republičkog zavoda? Arh. Temerinski i sindikat imaju pravo na svoje viđenje mandata M. Omčikusa. Njihov stav, međutim, ne može negirati postojanje i drukčijeg viđenja rezultata trogodišnjeg mandata M. Omčikusa, u smislu povećanog obima posla, unapređenja metodologija, pa i pozicioniranja institucije u međunarodnim organizacijama, za šta je arh. Temerinski, koji inače nije član ni domaće asocijacije konzervatora, pokazao naprasno interesovanje.

3) Zaobilazeći sve stručne rasprave koje široj javnosti ne bi bile ni dovoljno jasne, niti zanimljive (a sudeći po tekstu arh. Temerinskog, ni njemu ne bi bile nešto više razumljive) moramo se osvrnuti na „neke stručnjake“ koji su poslali dopis, koji pominje novinar „Vremena“, ukazujući na devastaciju manastira Mileševe, ali se „u strahu od posledica“ nisu potpisali. Činjenica je da se samo manji broj članova Stručnog veća (među kojima su potpisnici ovih redova) javno izjasnio protiv rušenja manastirskog zvonika podignutog uoči Balkanskih ratova. Pomenuti su smatrali da je razlog koji je Sinod SPC-a naveo kao argument za rušenje zvonika – OSVEĆENjE NOVOG KONAKA (koji arh. Temerinski sasvim opravdano naziva golubarnikom) – apsolutno neprihvatljiv kada se ruši istorijska građevina koja čitav vek čini vizuelni, funkcionalni i integrativni deo manastirskog kompleksa. Činjenica je takođe da se određeni broj članova Stručnog veća nije izjašnjavao, dok su se neki – iako pobornici metodologije stare tri decenije – svi uglas, ali „za zapisnik sa Stručnog veća“, izjasnili protiv rušenja! Gde tražiti „nepotpisnike“ citiranog dopisa? Među članovima Stručnog veća? Među članovima pojedinih odeljenja Republičkog zavoda koji nisu mogli (ili nisu umeli) da se izjasne jer nisu bili upoznati „sa predmetom“? Da li je moguće da neko misli da će snositi posledice (?!) zato što ima savremeni metodološki pristup u rešavanju konzervatorskog problema?

Drago nam je što smo na ovaj način saznali da nismo jedini koji smo protiv uništavanja jednog istorijskog sloja u manastiru Mileševa, koji upravo svedoči o kontinuitetu ovog izuzetno značajnog duhovnog i kulturnog centra srpskog naroda. Razočarani smo što se naši istomišljenici plaše da iznesu svoje stavove i dozvoljavaju da pobornici „starih, oprobanih metoda“ (ma koliko one bile prevaziđene), u nedostatku profesionalne argumentacije, koriste uništavanje kulturne baštine da bi se obračunavali sa svakim ko im se na bilo koji način zamerio. Poruka njima: ako se i dalje budete plašili, vaš strah vas ne amnestira od odgovornosti za nestajanje materije koja predstavlja predmet našeg rada!