Šta je tu nacionalno

Pročitao sam Tasovčev intervju u poslednjem broju „Vremena“, a povodom njegove ostavke na mesto direktora Beogradske filharmonije, pa bih imao ponešto da dodam, tj. da komentarišem. Najpre o samom aktu ostavke: pred kraj teksta on kaže: „Međutim, nije ovde reč samo o mojoj ostavci. Usvajanje ili neusvajanje ostavke ne znači ništa. Ovde je pitanje rešavanja problema.“ Po ovome ispada da je ta ostavka blef?

Tasovac na nekoliko mesta u tekstu sebe naziva „Direktorom uspešne nacionalne institucije“ i zalaže se za utvrđivanje državne kulturne politike. Delimično se slažem i sa jednim i sa drugim stavom, ali bih onda postavio i pitanje: A kakva je kulturna politika te naše „nacionalne institucije“? Pokazaću da je ta politika takva, kao da se radi o privatnoj filharmoniji, a ne nacionalnoj! Sa BF zbilja, nastupaju inostrani (svetski) dirigenti i solisti i to svakako doprinosi njihovom ugledu i rejtingu. Ali zašto sa njom ne nastupaju i naši dirigenti, naši instrumentalni/vokalni solisti, zašto na programima nema muzike naših kompozitora??? Da li se nacionalnost te institucije ogleda samo u tome što u njoj nema Kineza ili Japanaca, odnosno što je „na jaslama“ republičkog budžeta ili naprotiv – upravo u odgovorima na gornja tri pitanja?

Tasovac zove dirigente iz belog sveta, takođe često i Uroša Lajovica iz Slovenije/Beča (bio je šef-dirigent četiri-pet godina), ali zašto baš nikada ne pozove i naše izvrsne dirigente – Bojana Suđića, Stanka Šepića, Mladena Jagušta, a mlađe i da ne pominjem?

Prošle godine je sa Filharmonijom nastupio Gordan Nikolić, koji je došao iz Londona, i koji je svetski violinista. Ali zašto ne pozove i nekog našeg odavde (a ima ih puno i to izvrsnih!), da mu pomogne, da krene Gordanovim putem?

Tasovac prigovara da se neracionalno troši. I tu se slažem sa njim. Ali ja bih podsetio i Tasovca, a naročito našu javnost na „Konkurs Beogradske filharmonije“ (u stvari: Tasovčev!), koji je bio raspisan krajem 2007, sa nagradom od 3000 evra a na temu: „Zašto ne volim srpsku savremenu umetničku muziku„. Ne znam, da li, i koliko je „radova“ prispelo i da li je „nagrada“ dodeljena, ali je njegova štetočinska namera svakako obnarodovana. Najpre pitanje: Odakle 3000 evra? Zašto ih nije upotrebio da podigne plate muzičarima, makar jednokratno? Ali ne. Prevagnula je njegova mržnja prema našoj nacionalnoj muzičkoj kulturi (koju on, u stvari, i ne poznaje!). On se u tom „konkursu“ okomio na našu savremenu umetničku muziku, ali na programima Filharmonije nema ni naše baštine – Hristića, Konjovića, Milojevića, Slavenskog, Ljubice Marić, Rajičića, Vasilija Mokranjca.

Tasovac govori da je naša Filharmonija „evropski uspešna“ i da bi država trebalo „da stane“ iza nje, kao nacionalne institucije, pa čak i da je „Nacionalna filharmonija jedno od bitnih obeležja državnosti“. Pa lepo. Ali dok se u našim pozorištima igraju komadi od Sterije i Nušića do Duška Kovačevića i Biljane Srbljanović, Tasovcu se gadi od naše muzike, naših dirigenata i naših solista, ali ipak pretenduje da bude favorizovan kao nacionalna institucija!

On pominje nacionalne filharmonije „u okruženju“ i tvrdi da su tamo bolje plaćeni. Da, kako koji. Ali oni (Bugarska, Rumunija, Mađarska, Hrvatska, Slovenija, Makedonija, Grčka, Albanija) upravo postupaju kako im naziv nalaže: tamo su pretežno domaći dirigenti i solisti, a na programima se pored svetskog repertoara, promoviše i dokazana, vredna domaća muzika. Takvi i treba da budu bolje plaćeni i od države podržani.

Tačno je da je Beogradska filharmonija naš najbolji orkestar. Ali postoje i orkestar i hor RTS-a, koji su u stalnom napretku (posle teške krize tokom devedesetih) i koji imaju naše dirigente, izvode i snimaju našu muziku, a plaćeni su daleko slabije od Filharmonije! I to je, svakako, problem; po meni – još veći.