Šta je razlog tuge

To da „neko s nekim“ neće da živi u zajedničkoj državi, već hoće da ima svoju, nije nešto neuobičajeno i nešto što bi građane Srbije trebalo naročito emotivno da pogađa u slučaju osamostaljivanja Crne Gore. Teza po kojoj su se svi razbežali i sa nama, eto, niko neće u suštini je pogrešna jer na našim a bogami i nekim drugim prostorima, po prirodi stvari, „niko ni s kim“ neće. Hoće da trguju, rade posao, dele troškove, olakšavaju promet ljudi, robe i novca, ali neće da dele istu, nacionalnu državu. Ako na primer pogledamo Hrvatsku, Slovenija neće sa njima ni oni sa Slovenijom, baš kao ni sa Italijom, Mađarskom ili Srbijom. Od Bosne bi ih interesovao samo hrvatski deo. Isti je slučaj i sa Makedonijom i svima njoj susednim zemljama te bismo tako redom mogli da navodimo puno primera u kojima se različite nacionalne države ne žure i ne žele da budu zajedno. Istočna i Zapadna Nemačka jesu želele da budu zajedno i valjda je sasvim jasno da je njihova razdvojenost bila nasilna i kaznena mera, a ne izraz želje jednih i drugih Nemaca da žive u različitim državama. Procesi promena državnih granica iz savremene istorije, najčešće su procesi usitnjavanja, osamostaljivanja i sticanja nezavisnosti iz najrazličitijih konglomerata koji su u prvom redu nastali tako što je nekada neko bio mnogo jak pa je mogao da prigrli sebi i više nego što je njegova nacionalna teritorija.

Za razliku od vremena kada su iz tadašnje zajedničke države izlazili Slovenija i Hrvatska, na koje smo se ljutili i bili besni te prilikom razlaza i potukli, za razliku od Makedonije, za koju u procesu osamostaljivanja nije bilo ni vremena da se bilo kakva osećanja razvijaju jer je prevashodno osećanje svih bila prestravljenost od krvavog rata u Bosni, za razliku od Kosova gde je dominantno osećanje inat prema Albancima ali u suštini i radost što ćemo se jednom za svagda razgraničiti, u slučaju Crne Gore pritisla nas je neka tuga. Kao da nas je neko razočarao, izdao, ostavio na cedilu, prevario i odneo nešto što smo voleli. A nismo ih voleli. Generalno, za Crnogorce smo smatrali da su neradnici, da vole vlast, da se međusobno podupiru i potpomažu tako da se od njih ne da živeti, da su agresivni, vole da se prave važni, da su kuražniji na jeziku nego na delu i da njihovo stalno potenciranje poštenja kao nacionalne osobine dolazi otud što im istog poprilično fali. Dosta je ljudi išlo kod njih na more, ali u poređenju sa gubitkom mogućnosti da se lako i jeftino ode na plavi Jadran, svojevremeni odlazak Hrvatske morao je biti daleko tužniji događaj. Na kraju, oni koji su se sa Crnogorskog primorja vraćali, najčešće su se žalili na lošu uslugu, visoke cene, nedostatak vode i stomačni grip. Kako stvari stoje danas, odlazak na „njihovo“ more neće biti ništa komplikovaniji u budućnosti nego što je to bio odlazak na „naše“.

Zašto je onda građanima Srbije nekako „bedak“ da na kraju budu i ostanu „samo Srbija“?