Šta bi s Labusom

Čim sam pro­či­tao na­slov ovog tek­sta Mi­še Br­ki­ća, po­ku­šao sam uza­lud da nađem moj ko­men­tar na tekst istog auto­ra­ o is­toj te­mi od otpri­li­ke go­di­nu da­na, ka­da je Mi­ša Br­kić nima­lo ta­ko bri­ljant­no kao sa­da po­ku­šao da ob­ja­sni či­ta­o­ci­ma su­šti­nu pro­ble­ma u „Knja­zu“. Sad je sve ja­sno i sve se zna kao na dla­nu, ali i ova vla­da sa svo­jom bra­ti­jom to­li­ko je tran­spa­rent­na da su stva­ri ba­na­li­zo­va­ne u to­ta­lu. Gospodin Br­kić vi­še ne ­mo­že ima­ti sum­nje ka­ko je eto, ma­lo tre­ba­lo da se ne­što po­zi­tiv­no de­si u ovom slu­ča­ju. On­da je kri­vio biv­šu vla­du da je mo­ra­la ima­ti vi­še slu­ha za „pa­tri­o­tu-na­ci­o­na­le“; što bi di­rek­no pre­ve­de­no zna­či­lo „da po­gu­ra stvar“ (mo­žda sam ma­lo upro­stio stvar) i da je baš ona kri­va što je pu­kla ti­kva u pr­vom po­ku­ša­ju fu­zi­je iz­me­đu „pa­tri­o­te-na­ci­o­na­le“ i Ra­den­ka Mar­ja­no­vi­ća „lo­kal­nog knja­za“. A su­šti­na pro­ble­ma i on­da i sa­da je osta­la ista (zna­ju­ći lič­nost i Div­ca, ce­pa­nje hr­vat­ske za­sta­ve ne­kad dav­no i or­ga­ni­zo­va­nje boj­ko­ta ko­šar­ka­ša na pri­je­mu kod pre­mi­je­ra Đinđi­ća po­sle me­da­lje u Ati­ni pre dve go­di­ne)) i Mar­ja­no­vi­ća (ovog dru­gog lič­no). Dva ti­pič­na men­ta­li­te­ta sa bal­kan­skog pod­ne­blja, je­dan ko­ji mi­sli da sve mo­že i sa ma­lo pa­ra a dru­gi ged­žo­van­ski ko­ji bi da da­nas „za­je­be“ ceo svet iako zna da su­tra ni­kom ne­će bi­ti bo­lje, pa ni nje­mu lič­no.

Dve su či­nje­ni­ce ne­po­bit­ne. Pr­va, da ova vla­da „na­ci­o­nal­no-eks­pert­ska“ ni­ti ume ni­ti mo­že da za­ko­ra­či onim tem­pom ko­jim je išla pret­hod­na (ma­kar je vo­dio i Živ­ko­vić, ko­ga će mno­gi Sr­bi sa­nja­ti još du­go) i dru­ga je da „pa­tri­o­ta-na­ci­o­na­le“ ne­ma te pa­re ko­je mo­ra ima­ti, pre­ma to­me on ne sme do­bi­ti ono što ne mo­že da pla­ti, kao i ni­ko dru­gi.

Još dve stva­ri su ja­ko in­te­re­sant­ne u ovom tek­stu. Jed­na je da Mi­ša Br­kić nig­de ni­je po­me­nuo Mi­ro­lju­ba La­bu­sa ko­ji je baš ju­če re­kao a da­nas vi­dim ura­dio po­ku­šaj za­me­ne čla­no­va ko­mi­si­je o vred­no­snim pa­pi­ri­ma i iz­ra­zio di­rekt­no ne­go­do­va­nje zbog do­zvo­le ak­ci­o­na­ri­ma za pro­da­ju svo­jih de­o­ni­ca a dru­ga je, ta­ko­đe ni­je po­me­nu­to, da se Vla­de na­ci­o­na­le po­ja­vio u kam­pa­nji Bo­ri­sa Ta­di­ća kao di­rek­tan „su­por­ter“, pred­sta­vlja­ju­ći se kao nje­gov pri­ja­telj. Mo­gu li ove dve stva­ri bi­ti slu­čaj­ne? Ne, sva­ka­ko! Mi­ša Br­kić je po­mi­nju­ći sa­mo DSS-ove mi­ni­stre iz­be­gao da se za­me­ri svo­jim pri­ja­te­lji­ma u G17 plus, a Bo­ris Ta­dić će po­sta­ti spo­ra­dič­na žr­tva jer ubu­du­će mo­ra bi­ti sve­sni­ji ko­ga će po­red se­be. Be­že­ći od Če­de sti­gao je do Vla­de, ko­ji je to is­ko­ri­stio da još jed­nom po­ku­ša da ku­pi ono za šta ne­ma do­volj­no pa­ra. Pa­tri­o­ti­zam vi­še ni u Sr­bi­ji ni­je na ce­ni, to će ovaj slu­čaj i po­ka­za­ti, ma­kar bio i najba­nal­ni­ji.