Slabosti preterivanja

Pažljivo sam pročitao tekst g. Muharema Bazdulja o Goranu Bregoviću. Potpuno sam zadivljen. Na taj način pisati o ovoj internacionalnoj (a našoj!) estradnoj zvezdi, toliko uroniti u suštinu stvari, da ne poveruješ…

Ali, avaj, tu počinje moja muka. Jer mi se čini da je g. Bazdulj podigao svojevrstan spomenik jednoj neobičnoj vrednosnoj vertikali(?) na ovim prostorima, naime onoj koja počinje tzv. pastirskim rokom, pa se nastavlja teškim industrijama, nju primitivizmima, dugmetima, zabranjenim pušenjima, kusturicama (i Emirom, i Nemanjom), top-listama nadrealista… sve do ovog Mace…

Redosled nije bitan, ako razumete šta hoću da kažem.

Da skratim: imam utisak, baš onako jak, da esej g. Bazdulja nije ništa drugo do još jedan pokušaj relativizovanja čuvenog Andrićevog Pisma iz 1920, zapravo njegovo izvrtanje ruglu, e da bi se ona naizgled bezazlena zajebancija Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac mogla ovde ustanoviti (i održati!) kao vrhunska vrednosna konstanta.

I, kako je ispalo (kad ljubi Bosanac…)? Ispalo je tako da nesumnjivo zaslužuje ne jedan, već hiljadu eseja, ali ovakav?…

A čovek je, na kraju onog pisma, lepo napisao, Andrić to jest, da – non est salus sine in fuga… i bio je jako u pravu, to je danas valjda jasnije nego ikada.

Stoga i ovaj grandiozni esej o Bregoviću nije ništa drugo nego – hajde da se i ja napravim malo pametan, pa da parafraziram Šekspira – priča sa mnogo buke i velikih reči, koja označava (jedno veliko) – NIŠTA!

Jesam li preterao? Jesam. Ali, tako je to uvek, s preterivanjem…