Školski Veliki brat

Moram da kažem da sam očekivao ovakvu ili sličnu reakciju na tekst Zorana Stanojevića iz broja 765, o uvođenju elektronskog dnevnika u škole, tim pre što je ovaj projekat uglavnom veoma pozitivno ocenjen u javnosti. Uprkos svim eventualnim pozitivnim efektima, potpuno se slažem sa izrečenim stavom g. Stanojevića da je ovde reč o negativnoj upotrebi tehnologije.

Moje mišljenje je da treba pružiti podršku uvođenju novih tehnologija u sve oblasti društva gde doprinosi nekom poboljšanju, ali pored toga što bi u ovom slučaju možda roditeljima bilo olakšano praćenje rada, uspeha i ponašanja svoje dece, čini mi se da će se đaci osećati kao u nekoj vrsti „Big Brothera“ za koji se nisu sami prijavili.

Ne slažem se sa gospođom koja tvrdi da od nje nema bolje osobe za komentar ovog projekta, jer činjenica da je istovremeno roditelj, informatičar i nastavnik može da je stavi i u situaciju da subjektivno razmišlja o celoj stvari. I ne verujem da je povećanje procenta roditelja koji dolaze na roditeljske sastanke posledica uvođenja elektronskog dnevnika u pomenutu školu.

Gimnaziju sam završio 1999. godine i to što nisam koristio ni internet ni mobilni telefon u svom školovanju nije mi smetalo da postignem odličan uspeh. Dakle, nisam od onih koji su bežali svaki dan iz škole, dobijali loše ocene i slično, pa da iz tih razloga ovako govorim i branim loše đake. Jednostavno, mislim da je sve to deo školovanja, odrastanja, pa ako baš hoćete i životne škole. Ako bi deca već trebalo da rade svakodnevno i trude se da ispune svoje obaveze, neka se i roditelji malo potrude i dođu do škole da se informišu o uspehu i ponašanju svoje dece.