Šest lakih komada

Poštovana redakcijo, u vreme najgorih pornografskih godina u Srbiji, vaši tekstovi bili su oličenje istinitog izveštavanja. Tim pre je potpuno čudno, da ne kažem zapanjujuće, da je u vašem nedeljniku izašao tekst vašeg izveštača iz Njujorka povodom sedam performansa Marine Abramović u muzeju Gugenhajm u kome se totalno ignoriše jedan „laki“ komad. Ako izuzmeno početak rečenice „Posle dinamičnog izvođenja kultnog performansa Vita Akoncija Seed Bed iz 1972,…“ ništa drugo o tom performansu nije rečeno za razliku od svih ostalih šest.

Da li je vaš izveštač imao problem sa spominjanjem masturbacije kao elementa performansa, ne možemo znati, ali sasvim je izvesno da tekst koji pretenduje da istinito opiše jedan događaj ne bi smeo da izostavlja takve „detalje“, jer onda nije istinit. „Vreme“ se nije stidelo da veoma verno opisuje sadistička ubistva koja su se dešavala na teritoriji bivše SFRJ, pa ne vidim šta je toliko strašno spominjati nešto što je direktna suprotnost ubistvima, uživanje na primer. A da ne kažem koliko je vaš izveštač pokazao nepoštovanja prema umetnici sa čijom se umetnošću ne mora slagati ili je voleti, ali je mora priznati. Jer se radi o vodećoj umetnici na polju umetnosti kojom se bavi, na teritorije planete zemlje. Nezavisno od izveštačevog, mog ili bilo čijeg mišljenja.