Puče duša na dva dela

Hvala za tekst. Kako mi je žao Safeta tako mi je drago zbog vašeg teksta. U njemu vidite čovjeka i pjevača. Ne mogu zaboraviti komentar Tozovca (mislim da je bilo na TV BK) u kome izjavljuje kako je Sajo u toku rata pucao. Safet se u to vrijeme borio za život nakon ranjavanja od zločinačke granate koja je pala u njegovoj blizini.

Sejfulah Perva, elektronskom poštom

Svaka čast za komentar. Hvala ti za uljepšani dan i počinjem pjevati „Jablani se povijaju“. Mislim koliko još ima gluhih koji ne mogu ili ne znaju da razumiju ovakve pjesme.

Izudin Spirtović, elektronskom poštom

Vama i kolegi Živkovu najljepše i istinsko „hvala“ za tekst o Safetu Isoviću.

Ahmed Burić, „Oslobođenje“, Sarajevo

Hvala gospodinu Živkovu na sjajnom tekstu o Safetu! U ovim novembarskim danima početkom septembra, u kojima se ponekad čini da je „život naprosto izgubio okus“ (kako kaže jedan književni junak Dubravke Ugrešić), Safetov glas i priča o njemu greju dušu…

Dok sam čitala ovaj tekst, preda mnom su iskrsle slike iz detinjstva – neke malo prašnjave i požutele, ali i dalje magične… („Staro, staro mi dajte!“, povikao bi sada onaj južnjački literarni karasevdalija.) Safet Isović bio je omiljeni pevač mog pokojnog oca (koji je i sam imao veoma lep glas i voleo je da peva), pa su Safetove pesme bile nezaobilazne na našem porodičnom repertoaru. Sećam se preliva u „Put putuje Latif-aga“ (pevali smo je, tata, sestra i ja, u autu, na putu za tatin rodni kraj), pucketavog (snimljenog na kaseti) ali tako širokog glasa Safetovog u „Putuj, vjetre“, duboke melanholije koja zrači iz „Zarasle su staze moje“, toga kako mi je reč „dilber“ u „Moj dilbere“, onako maloj, zvučala neobično, mame (ne naročito muzikalne) koja pokušava da prati tatu u pesmi „Malenim sokakom“… Tako su Safetov glas i zvuk harmonike za mene neka vrsta prustovske „madlenice“, čarobne formule koja me vraća u doba (sveopšte?) nevinosti…

I u raju (ili dženetu, svejedno), ako ga ima, sigurno je lepše uz Safetove pesme.

Jelena Todorović, elektronskom poštom

Odavno me nije ovako protresao jedan tekst. Taman sam se na svoj način oprostio od Safeta i nakon Ljubomirovog teksta duša mi ponovo puče na dva dijela.

Safet je stavio tačku na kraj priče o sevdahu i nema Boga da je nastavi.

Emir Mešić, Tuzla

Svaka čast ili, kako to kažu Srbijanci, „alal vera“.

Poslije Safeta nema više pjevanja, niti poslije ovog teksta pisanja o njemu.

Mahir Šahović, elektronskom poštom

Postovana redakcijo, ovaj tekst je izuzetan – duševan, dubok, aktuelan.

Najlepše hvala gospodinu Živkovu.

Vuk Đurović, elektronskom poštom