Prljava politika

Postoje istorijski periodi kada je polemika učestalija društvena pojava. Smisao polemika nikada nije bio u tome da iz nje izađu pobednici i pobeđeni, već da se dođe do saznajnog i mentalnog pomaka u društvu. Možda je i sada istorijski trenutak izlaženja iz mentalne žabokrečine ali, nažalost, nije dobro krenulo. Zapravo, priča se već završila na isti način kao i u vicu o Srbinu i Amerikancu: kada Srbin na pitanje Amerikanca zašto srpske železnice kasne, Amerikancu odgovara prekorom da oni maltretiraju sirote crnce.

Svim akterima oba teksta, i jednog prethodnog teksta Siniše Temerinskog, postaviću jedno pitanje (ne da bi mi odgovorili ponovo preko ovog nedeljnika, jer to bi bilo zamorno za čitaoce, već da malo mućnu svojom glavom. Uostalom rasprava može da se završi i u Kolektivu). Da bi sve bilo jasnije, privremeno ću sebe staviti u treće lice:

Kakve veze imaju „lik i delo“ Marka Omčikusa sa konzervatorskim stavom Marka Omčikusa po pitanju zvonika u Mileševi?

I drugo pitanje: Kakve veze imaju „lik i delo“ Marka Omčikusa sa novinskim člankom Marka Omčikusa, pisanim povodon jednog značajnog jubileja?

Ko ulazi u polemiku morao bi da zna da klevetanje ličnosti poništava eventualni argument suprotstavljenom mišljenju i potpuno obesmišljava odgovornost, što je veoma opasno, u konkretnom slučaju po kulturno nasleđe.

Slično je i kada se priključuje potpis nekom reagovanju ili peticiji, s tim što tu pojedinac izlaže sebe neuporedivo većem etičkom riziku. Ako se pri tom još radi i o blaćenju ličnosti, taj etički rizik se progresivno uvećava, jer je tada u pitanju linč. U takvim situacijama individua se privremeno pokriva nekakvim kolektivitetom, međutim, kolektivitet ne može sebe da abolira odgovornošću individua, tako da svaki potpisnik snosi onoliko više odgovornosti koliko uz sebe ima drugih potpisnika. Šira javnost ne može da prepozna pravu suštinu ovog masovnog potpisivanja, ali svakako će potpisnicima naknadno pasti u oči da zapravo među potpisanima nema njihovih glavnih „mentora“, „lidera“ i „rušitelja Marka Omčikusa“. Prema tome neka procene sami koliko su ispali izmanipulisani.

Prvi povod neprimerenom reagovanju bio je izneti stav na novinarsko pitanje. Drugi povod, koji je prerastao u linč, bio je novinski tekst. Stoga čitaocima preporučujem jedan mali napor da pročitaju iz prošlih brojeva „Vremena“ – br.744: „Novi sjaj svetinje“, autora Zorana Majdina i br.746: „40 godina ICOMOS-a“ (Profesionalni internacionalizam), i da se sami uvere da ove reakcije nemaju nikakve veze sa stručnim pitanjima, već užasno prljavom politikom, kojom su nažalost nacionalne i pokrajinske institucije kulture kontaminirane.

Većina dole potpisanih veoma dobro zna da im je bilo ponuđeno da se priključe ICOMOS-u. Znaju gde mogu da dobiju aplikaciju i kome popunjenu da predaju. Jednoj od potpisanih osoba, pre nekih desetak dana, rekao sam da svrati u moju kancelariju, uzme aplikaciju i popuni je. Nažalost, nije uzela aplikaciju, već je potpisala to nazovimo reagovanje. Dilema između popune aplikacije i potpisa peticije ili reagovanja može da ima jedno ili više objašnjenja: upitnik za pristup ICOMOS-u, nažalost, mnoge zaintresovane suočava sa teškoćama u popunjavanju upitnika (znanje stranog jezika, posebno nivo znanja, a za mnoge je takođe problematično, kako će u rubrikama definisati svoju specijalizovanost, iskustva i sl). Kurioziteta radi, jedan od potpisnika je i osoba za koju ne vidim drugi razlog osim što je u pitanju pranje pretpetooktobarske biografije. (Lepa prilika. SPS podržava sadašnju vladu.)

O liku i delu Marka Omčikusa izrečeno je dovoljno kleveta za dobru naplatu preko suda, ali za sada potpisnicima mogu da uputim dve preporuke:

1. Da popune aplikacije za ICOMOS. 2. Da, ako su hrabri, tu svoju hrabrost pokažu prema aktuelnim nosiocima vlasti i funkcija, a ne da ih iza leđa ogovaraju čekajući politički signal da „overavaju“ udarce.

Na svoj trogodišnji mandat direktora (od juna 2001. do juna 2004) veoma sam ponosan. Dokumenta i situacije na terenu to potvrđuju, i po tom pitanju sam spokojan u odnosu na buduće generacije i svoju decu. Moj period je vrlo uporediv sa periodom od prethodnih 20 godina, procentualno i proporcionalno. Retrogradnost u službi zaštite za ovih gotovo godinu dana ne može se ničim zataškati, a još manje pripisati prethodnom direktoru. To bi bilo isto kao kada bi Kondolizi Rajs objašnjavali da američki crnci nemaju politička prava. Uostalom, o mom trogodišnjem mandatu izjasniće se buduća istoriografija.

Međutim, istoriografija može da učini i neke previde ako se o tome na vreme ne skrene pažnja. A to je kad direktor ipak napravi grešku i zataška nerad i nesposobnost nekih saradnika među kojima ima i potpisnika ove peticije. Golemi posao koji je urađen zasluga je samo petnaestak uposlenika u Zavodu od ukupno sedamdeset. (Ovaj zajednički imenitelj dat je i zbog zavidnog udela nekih ljudi iz pomoćnih delatnosti.) Stoga koristim priliku da se izvinim onim kolegama koji su u vreme mog mandata dali svoj nesebičan doprinos u uspešnom poslovanju Zavoda, što sam dozvolio da se prošvercuju neradnici i nesposobni. Bilo je isuviše mnogo poslovnih i kreativnih izazova da bih se bavio neradnicima.

Aleksandra Davidov-Temerinski pritekla je u pomoć svom suprugu Siniši Temerinskom verovatno iz želje da gospodinu Temerinskom pomogne u njegovoj kreativnoj krizi, pogotovu što nije sporan njen spisateljski dar. Međutim, sama je upala u dvostruku zamku. Prva je, kao što sam već pomenuo, obesmišljavanje eventualnog argumenta stavljanjem u kontekst polemike o ruženju bivšeg direktora (koji, uzgred budi rečeno, bar što se nje lično tiče to nije zaslužio ali, nažalost, nemamo prostora da i o tome pišemo). Međutim, u slučaju gospođe Davidov-Temerinski zanimljiv je pokušaj artikulacije argumenta u analogiji iza kojeg stoji veliki konzervatorski autoritet. (Mogla je, na primer, da navede i uklanjanje arkada sa Radoslavljeve priprate u Studenici). Upravo u takvom pokušaju gospođa Davidov-Temerinski pokazala je veliko konzervatorsko neznanje. Svaka tvorevina kulturnog nasleđa je problem za sebe i pitanje njegove sudbine tangira svakog stručnjaka koji po definiciji svog poziva ima ličnu odgovornost, i deli sa drugima odgovornost pred budućnošću. Analogije ili presedani mogu da se traže i primenjuju u domenu tehničkih rešenja. Međutim, purifikacija nije više konzervatorski princip i konzervatorska struka je to odavno odbacila. Lično ne pripadam onima koji bi dali legitimitet uklanjanju bilo koje istorijske ili stilske faze, ili bilo kog materijalnog traga. U ovom slučaju, kako piše A.D.T., uklonjen je barokni sloj. Za takve odluke potreban je svakako totalni stručni konsenzus, koji opet ničim ne može da zatvori priču pred budućim generacijama. Prema tome A.D.T. nije dokazala opravdanost uklanjanja zvonika, ali je možda nesvesno ili indukovano naznačila početak nove polemike o nečemu što je htela da plasira kao „čvrst argument“.