Potreba javnog govora

Posle saznanja o porodično-imovinskom statusu Srđe Popovića, zahvalnost pripada dr Milu Jovanoviću (Reagovanja, „Vreme“ broj 618), izvesni detalji njegove, S.P., „kulture dijaloga“ postaju i neupućenima jasniji.

Njegovo prebrojavanje pro i kontra diskutanata „na prste“ je, nažalost, više nego neozbiljno, pa i ne zaslužuje pažnju vrednovanja. Pripisivanje „posebnih razloga“ dijaspori za „poricanje ili relativizovanje, a naročito za ‘deetnifikaciju’ zločina“, jeste neodgovorno-zlonamerna manipulacija činjenicama, što S. Popović tako uporno prebacuje svojim neistomišljenicima.

Ponovne optužbe Srba za primarne uzroke sukoba u bivšoj Jugoslaviji su nediferencirana klevetanja i perfidne laži koje provociraju klimu konfliktne nepodnošljivosti, a ne podsticaj na prihvatljivu diskusiju. U tom (ne)duhu je za S. Popovića i intervencija NATO-a (Srbi u dijaspori je bez „posebnih razloga“ smatraju agresijom NATO-a) „irelevantna tema“, a verovatno ukupan broj od 850.000 (u zapadnim medijima je bilo govora i o 1,2 do 1,3 miliona) izbeglih i proteranih Kosovoalbanaca pripisati samo Srbima je bestidna laž.

Ostatak priloga S. Popovića predstavljaju već poznata ponavljanja i nastojanje da se time najzad okonča i „dosadašnja rasprava“, a gospodina Lojpura privileguje predlogom za dalje razgovore, „ali na nekom drugom, lepšem mestu“.

Skoro svi prilozi Reagovanja dozvoljavaju zaključak da su diskusije ove vrste tek počele, pa iz aktuelnog trenutka proizilazi i potreba da se one nastave, na primer, u obliku javnih sednica.