Pominjanje srpstva

U zapanjujućoj gomili netačnih informacija, neistina i opšteg udaranja „naslepo“, dozvoliću sebi da sa zaprepašćenjem konstatujem da se prof. Maksimović spustio na nivo naših najvulgarnijih dnevnih listova, što njemu svakako ne (bi trebalo da) pristaje. Da krenemo redom: „na programima Filharmonije nema ni naše baštine“. Na ovogodišnjem programu BF-a su: Dragutin Gostuški, Vasilije Mokranjac, Milan Mihajlović, Stevan Hristić i Ljubica Marić.

Takođe, na programu su ne samo nastupali naši solisti nego i ceo jedan orkestar mladih na novogodišnjem koncertu zajedno sa Filharmonijom. Ako to nije briga za naše mlade muzičare, onda se pitam šta je.

Što se tiče Gordana Nikolića kao i velikog broja ostalih naših umetnika u svetu, oni su otišli veoma rano u inostranstvo, pre upisa na naš FMU. Tamo su se sami izborili svojim talentom, trudom i radom pa se vraćaju (na svu sreću!) ovde da prenesu svoje znanje i iskustvo. Znači, ne treba stvari postavljati naglavačke, da će mladi talenti sa često neadekvatnom nastavom na FMU-u da „prosviraju“ preko noći ako jednom nastupe sa Filharmonijom, nego treba sa najvećom zahvalnošću da pristupimo svim našim umetnicima koji su voljni da dolaze da prenesu svoje dragoceno iskustvo. Da naših dirigenata nema na programu, takođe nije tačno, osim ako u međuvremenu Premilu Petroviću nije oduzet naš pasoš.

Sjajno je da imamo i hor i orkestar RTS-a, i da je sreće da imamo još jedan orkestar, konkurencija bi samo poboljšala kvalitet. Ali suprotno vašim tvrdnjama, orkestar RTS-a nije plaćen slabije, nego bolje.

I na kraju, da se pozabavimo razjašnjavanjem terminologije nacionalnog i državnog koja se očigledno terminološki brka. Kad je srpska pokrajina Kosovo samovoljno proglasila nezavisnost, na brzinu su skupili nešto što je ličilo na orkestar i prozvali ga Kosovska filharmonija, da bi odsvirali Betovenovu Devetu simfoniju i pokazali svetu da su deo civilizovane Evrope. Nisu svirali svoje domaće kompozitore, nego Betovenovu Odu radosti, koja govori o vremenu „kada će svi ljudi biti braća“. Prvo što su Amerikanci poslali u Severnu Koreju sa kojom inače imaju dramatično zategnute odnose bila je Njujorška filharmonija. I dok su druge nacije i države, još od vremena kada je Berlinska filharmonija i po deset godina prethodila svojim političarima u posetama u inostranstvu, shvatile da su njihove filharmonije ne samo njihovo nacionalno i državno obeležje nego i da služe za pomirenje i oplemenjivanje odnosa među narodima, državama i pre svega ljudima, čini se da se u našoj sredini još uvek sve gleda iz ugla veoma uskih ličnih i grupnih interesa. Nažalost.

I za sam kraj, kao odgovor na vaše pitanje, koje je u naslovu vašeg teksta: Šta je tu nacionalno? To što na vestima u nemačkim medijima Wienerzeitung, Saarbrueckerzeitung, Baslerzeitung, WDR, Compress itd. pišu o krizi i pomeranju evropske turneje SRPSKOG orkestra. Nažalost, to nije jedino mesto kada se reč „srpski“ pominje, ali apsolutno jedino u domenu kulture. I za kraj moj naslov: „A šta tu nije nacionalno?“