Politika i pravo

Nacrt budućeg ustava EU-a sadrži i odredbe o institucionalnom ustrojstvu Centralne banke EU-a, njenoj organizaciji i nadležnostima.

Evropska banka, po ovom nacrtu, zajedno sa centralnim bankama država članica čini Evropski sistem centralnih banaka. Evropska centralna banka je pravno lice i ona „jedino može odobravati emisije evra“. U ovom svom poslu ona je nezavisna. „Institucije EU-a i njeni organi, kao i vlade država članica, učiniće sve da poštuju ovaj princip.“

U okviru svojih nadležnosti, Evropska centralna banka će biti konsultovana prilikom donošenja svih akata EU-a, kao i akata država članica. Ona je ovlašćena da o svemu tome daje svoje mišljenje, a da i nije bila konsultovana. Ovim nacrtom unapređuje se proces donošenja odluka u organima Centralne banke u skladu i sa odredbama već ranije sadržanim u ugovorima iz Mastrihta i Amsterdama.

Evropska unija nije država niti će to biti u klasičnom smislu posle donošenja ovoga ustava čiji je nacrt podnet na samitu u Solunu 20. 6. 2002. godine. Međutim, pravila o Evropskoj centralnoj banci, u različitim vidovima, možemo naći u svim ustavima razvijenih država bilo starim ili modernim. Srbija je pred donošenjem novog ustava te bi bilo uputno da se u njega unesu i odredbe koje bi svojom ustavnom snagom sprečile u budućnosti ovakvu bruku koja je sada izbila sa akcijom smenjivanja sadašnjeg guvernera NB g. Dinkića.

Čak i u Ustavu SRJ od 1992. godine uneta su opšteprihvaćena načela u normiranju položaja Narodne banke SRJ. U čl. 114 se kaže: „Narodna banka Jugoslavije je samostalna i jedinstvena emisiona ustanova monetarnog sistema SRJ, odgovorna za monetarnu politiku, za stabilnost valute i finansijsku disciplinu i obavljanje drugih poslova određenih saveznim zakonom.“ Po saveznom zakonu od 25. 6. 1993. godine NBJ radi obezbeđivanja stabilnosti valute, a na osnovu ovlašćenja koje ima po Ustavu SRJ i ovom zakonu, reguliše količinu novca i način održavanja likvidnosti u zemlji i inostranstvu.

Po ovom zakonu, organi NB su guverner i Savet NBJ koji se sastoji od šest članova. Tri člana imenuje savezna vlada, a tri guverner koji je i član Saveta po položaju. Guvernera predlaže predsednik SRJ a bira ga savezna skupština.

Ovo su, uporedno-pravno gledano, savremene odredbe ustavnih i zakonskih rešenja regulisanja pitanja vezanih za funkcionisanje centralnih banaka. Međutim, poznato je da je Milošević kršio i ustave i zakone što je i svojstveno diktatorima. Bez demokratske procedure u procesu donošenja odluka ni ustav ni zakoni ne mogu proizvesti pozitivne rezultate pa ma kako da su dobri i savremeni.

SRJ je prestala da postoji donošenjem Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora 18. 2. 2003. godine. Ubrzo zatim izbija sukob između Vlade Republike Srbije i guvernera Narodne banke. Ovaj sukob je očigledno politički sa meni nepoznatim motivima da se guverner Dinkić smeni. Zašto je za mene ovaj konflikt očigledno politički? Zato što je od vrha vlade dato objašnjenje koje pravno ne stoji: Guverner Dinkić je izabran za guvernera od strane organa države koja više ne postoji te je on, takoreći, ilegalno guverner, a novac koji štampa je „lažan novac“. (Iz izjave premijera Živkovića) 14. 7. 2003. ovom „stručnom“ tumačenju pridružuje se i Nenad Čanak izjavom na TV Novi Sad da je guverner Dinkić izabran od više nepostojećih organa nepostojeće države.

Nije sramota ako premijer ne zna pravo. Tužno je, međutim, što on govori o onome što ne zna. Nije sramota ni što Nenad Čanak ne zna ono što se uči na pravnim fakultetima od Novog Sada do Sorbone. Ali, ako zna pravo samo onoliko koliko je naučio u partijskoj školi u Kumrovcu, tada treba da pita svoje pravne savetnike jer nije sramota ne biti hirurg, već je sramota da operišeš slepo crevo, a znaš samo da odsečeš šniclu. Međutim, ono što se javno iznese kao pogrešan argument onda znači da u pozadini postoje neki pravi. Razmislimo šta to znači.

U Ustavnoj povelji državne zajednice SCG u čl. 63. jasno se kaže da je ta zajednica nasledila sva prava i obaveze SRJ. To se odnosi kako na međunarodne ugovore tako i na zakone koji će se primenjivati kao zakoni SCG. Međutim, „zakonski izvan poslova Srbije i Crne Gore primenjivaće se kao zakoni država članica, do donošenja novih propisa… osim zakona za koje skupština države članice odluči da se ne primenjuju“. Nikakvi rokovi nisu postavljeni za promenu tih zakona pa ni zakona o Narodnoj banci SRJ. Jedino je za promene ili prilagođavanja ustava država članica Zajednice određen rok od šest meseci.

Novi ustav Srbije, po izjavama i po tempu rada, može biti gotov do Sretenja 2004. godine. Dakle, šest meseci po isteku roka predviđenog u Ustavnoj povelji. S druge strane, zakon o Narodnoj banci se donosi navrat-nanos bez učešća Narodne banke u tome što je po zakonu o Narodnoj banci obaveza.

Treba imati u vidu da je Narodna banka sklopila niz ugovora sa MMF-om. U svojim ugovaranjima MMF izričito ističe njihovu važnost i u slučaju da u nekoj zemlji dođe do ustavnih promena. Pored toga, preko medija smo informisani da je MMF stavio velik broj primedbi na nacrt zakona o NB koji je donet 18. ovog meseca.

Treba znati da se čak i revolucionarno nastale države trude da očuvaju međunarodni i unutrašnji pravni kontinuitet. Tako je i u socijalističkoj Jugoslaviji posle 1945. godine produžena važnost pravnih pravila prethodne države, pa se sve do danas primenjuju pravila Srpskog građanskog zakonika od 1844. ili Austrijskog građanskog zakona od 1811. godine u područjima u kojima su oni bili u primeni pre revolucionarnih promena.

Da bi izašli iz galimatijasa nestručnih pravnih obrazloženja, navedimo vrlo „stručno“ objašnjenje Dragoljuba Mićunovića da devizne rezerve nisu bitne za postojanje jake domaće valute, već je bitna jaka privreda. Zato, valjda, devizne rezerve treba trošiti i na narodne kuhinje. Tačno je, međutim, da stabilna jaka valuta prethodi privredi. Na TV BK njen vlasnik Bogoljub Karić 14. 7. ove godine, kao bankar „stručan i sa stažom“, izjavljuje da devizne rezerve treba ulagati u privredu, a ne držati ih po „stranim bankama“. Zvuči patriotski! Videli smo napred da od nacrta Ustava EU-a pa preko ustava razvijenih država Narodna banka ima zadatak da vodi monetarnu politiku, a ne da devizne rezerve ulaže u privredu već da ih drži u bankama porekla novca jer samo u tim zemljama taj novac može da se oplođuje. (Nešto je drukčije sa zlatom i vrednosnim papirima.)

Guverner Dinkić nije smeo biti smenjen ako je izvršavao svoje zakonske obaveze. To u pravnoj državi nije moguće. On je uspešno sačuvao stabilnost domaće valute, stvorio devizne rezerve, kojih godinama nismo imali, i time odgovorio svojim zakonskim obavezama. Njegova smena je zato političkog karaktera. Kad politika nadvlada pravo, nastupa bespravlje.

Novi zakon o Narodnoj banci od 18. juna ove godine očigledno smanjuje nezavisnost Narodne banke. To se naročito vidi u stvaranju Saveta Narodne banke, koji praktično zamenjuje parlamentarnu kontrolu rada guvernera, što odstupa od ustavnih rešenja u Švajcarskoj, Francuskoj i SAD. Isto tako, vlada umesto parlamenta daje saglasnost za kurs dinara. Pošto je celo pitanje političko a ne pravno, bitno je i ponašanje budućeg guvernera i njegovo osećanje sopstvenih ovlašćenja i odgovornosti. Ovog puta odgovornost se faktički uspostavlja i u odnosu na MMF i EU!

Po ustavnim rešenjima u mnogim zemljama sveta, guverner je odgovoran parlamentu a ne izvršnoj vlasti, kao što i budžet ne donosi vlada nego parlament. Pošto Srbija nema predsednika, tada je nađeno loše rešenje da guvernera predlaže skupštinski odbor za finansije u kome je većina iste vrste kao i većina koja čini vladu. Time se uključuje stranačka politika, a to je najopasnija situacija u kojoj se ugrožava načelo podele vlasti.

Na kraju, želim da kažem da je šteta što je ministar finansija Božidar Đelić, koji je do sada očigledno pokazivao finansijsko poštenje, podržao političku smenu dosadašnjeg guvernera Mlađana Dinkića. Time može da doprinese pretvaranju srpske vlade u „biznis klub“ (oligarhija je krupna reč) sa znanim i neznanim članovima i sivim eminencijama.