Ovo malo duše

Dok sam čitala vaš tekst, poštovana gđice Milenković, imala sam utisak da čitam sopstvene misli koje je neko drugi, eto, brži od mene, sročio u pisane rečenice. Kako se ono kaže na nekom od stranih jezika… deja vu?

Sličan osećaj imam kada gledam onu Božen kako se cinično kezi u kameru, kroz čije sočivo vidi silne dinare, evre i ostale valute što će ih inkasirati od onih koji više veruju tuđim rečima nego svojim rođenim očima. Za onu paćenicu što, u peškiru koji lagano klizi niz njeno „zmijsko telo“, dočekuje čoveka svog života sa „minut pireom“, jedino što mogu da kažem je – glupavo i nemaštovito. O smotavanju, kresanju i ostalom „zapaljivanju“, da i ne govorim. Sve gore od goreg.

Ako nešto ne podnosim, to je potcenjivanje intelekta – a to je upravo ovo o čemu ste pisali.

Srdačno vas pozdravljam, želim vam sve najlepše u novoj godini i, molim vas, ne dajmo da nam pokvare ovo zrno romantičnosti na koje imamo pravo, bar u ove pretpraznične dane. Neka, za promenu, popuše oni koji žele da nam otmu „ovo malo duše“.