O turbo-urbo pozorišnoj kritici

„U poslednje vreme u našem društvu zločin se intelektualizovao. Sve je više obrazovanih zločinaca i onih na visokim položajima.“

Ovo su reči švedskog pisca Vilhelma Moberga, čija je drama Sudija, u mojoj režiji, na sceni Narodnog pozorišta, razgnevila kritičara „Vremena“ Ivana Medenicu.

Njegova „kritika“ predstave razgnevila je mene, pa ću ovom svojom javnom reakcijom prekršiti mazohistički zavet ćutanja, koji vlada među nama koji pravimo pozorišne predstave, kada su posredi KRITIKE koje to zapravo i nisu, već nekontrolisane bujice uvreda i narcisoidnih izleta u pozorišni svet.

Pljuvački diskurs, koji vlada u medijskom prostoru, sa političarima kao akterima, odavno se preselio i u kulturni, samo prikriven pseudointelektualnim oreolom. Takva je ocena dramskog teksta kao GLUPAVOG, iz čega proizlazi da smo svi mi koji smo po GLUPAVOM tekstu pravili predstavu i poverovali u pozorišni potencijal GLUPAVOG teksta, GLUPI.

GLUPA je naravno i publika koja aplaudira između scena i ovacijama nagrađuje glumce i predstavu na kraju izvođenja.

Tu GLUPAVU atmosferu u pozorištu i GLUPAVU interakciju publike i predstave, osetio je PAMETNI kritičar, na prvoj GLUPAVOJ reprizi.

Iz njegove kritike čitaoci, potencijalni gledaoci (GLUPACI), nisu mogli saznati da je Vilhelm Moberg jedan od najizvođenijih švedskih autora, da su po njegovim delima snimljeni mnogobrojni filmovi, da je on i romanopisac i da je drama Sudija izvođena širom Evrope. (Koliko li je nas GLUPAVIH u Evropi koji smo posegnuli za GLUPAVIM Mobergovim tekstom kako bismo rekli nešto o do pornografskih razmera korumpiranom društvu, koje svojim mehanizmima represije melje pojedinca koji pokušava da se bori za pravdu?

Mogli su samo pročitati da kritičar zamera što nije izvedena neka Ibzenova drama. Ne znam da li je nekome u Evropi gde je drama igrana palo na pamet da postavlja pitanje čemu Moberg kad postoji Ibzen. Kritičar bi morao da upozna čitaoce sa likom i delom pisca koji nije klasik, makar on po njegovom mišljenju bio bezvredan.

Kritičar bi morao da upozna čitaoca šta smo mi stvaraoci predstave od teksta napravili, pogotovo što je originalni tekst adaptiran.

Morao bi da pročita i originalnu dramu i adaptaciju. Ja pouzdano znam da kritičar „Vremena“ to nije uradio.

Morao bi da izvesti o tome za kakav estetski pristup smo se opredelili, na koji način je tekst upotrebljen u sklopu pozorišne celine dobra predstava može da nastane i „režijom telefonskog imenika“, i u tom slučaju pretpostavljam da bi se kritičar pozabavio analizom predstave kao celine, a ne analizom imena i prezimena iz imenika.

Ali studiozna kritika zahteva izvestan intelektualni napor da se kritičar udubi, razmisli o viđenom, a ne da nudi autoru svoje „inventivne“ recepte iz pozorišnih fioka… zašto nisam na primer posegnula za Brehtovom poetikom, stilizacijom, agitkom, moralitetom…

Kritičar bi morao da poseduje i talenat, ali… čak i u odsustvu talenta mora imati poštenje…

To bi sve kritičar morao, pod pretpostavkom da ga zanima predstava…

Ali u varijanti kad kritičar umisli da je on SUDIJA – vlasnik znanja o pozorištu koji je iznad pozorišnih stvaralaca i dela, prema kojima nema ama baš nikakvu obavezu da ih tumači, analizira i shvati uprkos sopstvenom ukusu, to se ne dešava. Takav stav ga je i omeo da prepozna očigledan multimedijalni moralitet koji smo napravili i koji funkcioniše sudeći po dosadašnjim izvođenjima kao živi teatar, a ne mrtvački koncept. Ja mogu više da volim Kafku nego Agatu Kristi, ali mi ne pada na pamet da negiram vrednosti koje nisu kompatibilne mom ukusu.

Strašno je što kroz kritike provejavaju težnje da mi koji stvaramo predstave treba da režiramo snove kritičara, njegove doživljaje i koncepte. A ne da stvaramo svoje poetike. Zbog takvih „želja“ dolazi do ozbiljnih nesporazuma…

Zato je moguće u našoj zemlji čitati o istoj predstavi potpuno različite kritike i pozitivne i negativne, a da o predstavi ništa ne saznamo, već samo i isključivo o ukusu kritičara, o njegovom psihičkom stanju ili ideološkim nazorima. Jer predstave su zamorčići, pa ih je moguće ubijati „legalno i po zakonu“ – nadrikritikama.

Kritičar bi morao da izvesti potencijalne gledaoce o tome kako publika reaguje na viđeno, da li napušta predstavu ili skandira na kraju. Dakle, da li predstava ostvaruje komunikaciju ili ne i kakvu. Nekada je moguće da reditelj namerno zaigra na kartu iritacije publike i priželjkuje izazivanje šoka i napuštanje predstave. Ali, publika je odavno potcenjena kategorija, što je abnormalno kad je reč o umetnosti trenutka kakvo je pozorište.

Pre deset godina,1996, dok je pisao u Miloševićevoj „Politici“, Ivan Medenica je napisao o predstavi Lolita kritiku u kojoj je „zaključio“ da jedino u čemu se akteri predstave slažu jeste to da mrze pozorište.

U proteklih deset godina, režirala sam, iz ljubavi prema umetnosti pozorišta, mnogobrojne predstave i u ovom trenutku se na beogradskim scenama igra osam predstava koje potpisujem kao rediteljka.

U proteklih deset godina, Ivan Medenica je ispisivao kritike kojima je provejavala mržnja prema svemu, svemu što nije njegov ukus, posebno napadajući glumce raznim bizarnim opaskama iz kojih se moglo zaključiti da svaki sufler zna više o glumi od njega. I kad je hvalio ono što radim, u tim kritikama nisam prepoznavala svoje predstave.

U proteklih deset godina, Ivan Medenica je promovisao sarkazam kao oblik intelektualne nemoći, uvredu kao sredstvo analize u odsustvu znanja o umetnosti glume, režije, scenografije, kostimografije, duboki intelektualni provincijalizam maskiran evropejstvom, pozorišni konzervativizam koji umišlja da poseduje sluh za novo i moderno, a nema sposobnost ni na nivou bukvalnog i očiglednog ni da valjano prepriča viđeno.

Jedno od svojstava provincijalne duše je negacija DRUGOG, drugačijeg, odsustvo radoznalosti da se razume različitost, ukratko rigidnost.

Kad je predstava Sudija u pitanju, intelektualno korumpiran čovek ni ne može da je analizira jer se i sam pojavljuje kao lik iz nje. Deklarisati se kao promoter evropskih vrednosti, ma šta to značilo, a savršeno se namestiti za uspešno i inteligentno radikalsko poentiranje u prljavoj priči oko Sterijnog pozorja, slučaj obrađen na stranicama „Vremena“, a sve zbog mesijanske ideje o sopstvenom značaju, krajnje je kontradiktorno.

Ali moguće… Kakva je to ljubav prema „svom“ konceptu! Kakvo potcenjivanje drugih.

Pozorište u Srbiji nije mrtvo, ali je mnogo onih koji ga sahranjuju, a ti najmanje dolaze iz redova ljudi koji pozorište stvaraju. Ivan Medenica je samo jedan od likova iz čijih će tekstova naši potomci koje bude zanimala prošlost moći da zaključe da su u Srbiji živeli neki čudni ljudi koji su pisali o pozorištu a mrzeli ga, ali sebe u ulozi SUDIJE mnogo voleli i ispisivali nadahnute „zločin“ kritike.

Ne mora kritičar da voli ono što ja radim, ali ne sme da vređa ono što ne razume ili odbija da razume ili jednostavno nema talenta da shvati, a da pritom agresivno promoviše TURBO-URBO stil u kulturi. Lično ne vidim nikakvu razliku između onoga što radi aktuelni ministar kulture kad vređa umetnike i naziva ih protuvama i sektašima i onoga što u svojim kritikama, godinama, radi Ivan Medenica.