O setvi i žetvi

Odavno me novinski članak nije tako zasmejao kao „Nemirni Avganistan: Talibani (ponovo) seju mak“, Duške Anastasijević.

Autorka piše o „obrušavanju“ američkog predsednika Buša „na ustavnu promenu koja bi osobama istog pola omogućila da sklapaju brak u Americi“. I dodaje, „američki ustav, naime, doslovce pominje brak kao instituciju između muškarca i žene, i Buš ne želi da se to promeni“.

Američki ustav, jednostavan i savršen (kažu), takav je upravo zato što ne pominje „sitnice“ kao što je brak. O tome da određuje između koga će se sklapati da ne govorimo. Stvar je upravo obrnuta i predsednik Buš gura ustavni amandman kojim bi se zabranili brakovi između istih polova (a koji su u nekim državama legalni).

Greška je jedno, nerazumevanje događaja je drugo, a izmišljanje treće.

Pisati o talibanima i opijumu, a ne pomenuti da su upravo oni leta 2000. (barem nakratko i istina posle rekordnih žetvi) izvršili jedinu iole uspešnu eradikaciju uzgoja maka (uz, njima svojstvenu, brutalnu „kaznenu politiku“) blago rečeno je začuđujuće. Američki Stejt department pod Kolinom Pauelom im je maja 2001. dao 43 miliona dolara za kompenzaciju farmerima.

Pisati o 20 odsto svetske proizvodnje opijuma koja dolazi iz pokrajine Helmand (pod kontrolom talibana u kojoj imaju 80 odsto podrške stanovništva), a ignorisati preostalih 70 odsto proizvodnje koja dolazi iz provincija pod kontrolom „američkih prijatelja“ takođe umilnih faca iz „severne alijanse“, jeste poluinformacija. Poluinformacija, trebalo bi da sad već znamo, je dezinformacija. (Da, procenjuje se da je učešće Avganistana u svetskoj proizvodnji opijuma 90 odsto.)

Pisati o setvi u vreme žetve je smešno.