O Ćešićevom prikazu knjige koju nije pročitao

Mogu li čitaoci „Vremena“ da zamisle da, recimo, Teofil Pančić napiše prikaz knjige koju nije ni pročitao? Naravno da ne. Umetnik iz Beograda Srđan Ćešić je, međutim, u ličnom stavu „Kako videti treći metak“ u prošlom broju uglednog i tiražnog „Vremena“ učinio upravo to. Napisao je prikaz knjige a da knjigu koju prikazuje nije ni pročitao.

Otuda Ćešićev tekst – inače, razrada njegovog elokventnog, pismenog i argumentima nabijenog tvita „Ako pričamo o dokazima da ste lažljiva govna krenuo bi od onog da ste videli metak. Tek posle da smrdite kroz Kurir.“ – ne bi ni bio vredan komentara ili odgovora da nije ugleda i spomenutog tiraža „Vremena“. Tim pre što i sam Ćešić kao, valjda, krunski argument protiv naše knjige Treći metak. Politička pozadina ubistva Zorana Đinđića ne koristi nešto što je u našoj knjizi napisano, već protiv nas poteže naslov teksta iz „Kurira“ koji čak i ne govori o našoj knjizi već o televizijskoj emisiji u kojoj smo gostovali. Iz čega pak samo može da se izvuče zaključak da Ćešić čita „Kurir“, ne i da smo mi „lažljiva govna“ i „učesnici zavera nedorasli poslu“.

Ali, ako posle čitanja Ćešićevog teksta i možemo da budemo sigurni da on čita „Kurir“ – ili makar samo naslove – kako možemo da budemo sigurni da, ipak, nije pročitao i našu knjigu?

Zapravo, sasvim lako. Da je knjigu pročitao, znao bi da se nekakav ledeni metak i slične budalaštine za koje nas optužuje ni rečju ne spominju u našoj knjizi. Znao bi i da je notorna neistina da „iskazi ostalih telohranitelja ničim nisu odavali kasniju monolitnu priču o trećem metku koji su svi čuli, a sada možda i videli“, zato što bi, da je našu knjigu makar i prelistao, u njoj video i faksimil policijske službene beleške od 12. marta 2003. godine, dakle od samog dana atentata, koja sadrži i jasna svedočenja o tri ispaljena metka, iz čega sledi neumitan zaključak da je obična neistina Ćešićeva tvrdnja da su pripadnici obezbeđenja „po nekoliko puta menjali iskaze“; uostalom, da su iskaze menjali, sud bi ih sa tim promenama suočio kao što je suočio druge koji su svoje iskaze menjali, a to nije učinio ni sa jednim od pripadnika obezbeđenja pokojnog premijera koji su govorili o tri ispaljena metka 12. marta 2003. godine. Znao bi Ćešić i da postoji i niz drugih dokaza, osim ovih svedočenja, da su u atentatu ispaljena tri a ne samo dva metka. Znao bi Ćešić, da je pročitao našu knjigu pre nego što je napisao njen prikaz, i da je Dejan Milenković Bagzi posle pokušaja atentata kod „Limesa“ (današnje „Beogradske arene“) iz zatvora neobično lagano izašao zato što je policija – ista ona policija koja će nedugo potom sprovesti istragu ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića – sakrila da je, u vezi sa pripremama tog atentata na auto-putu, kao Milenkovićevog saučesnika identifikovala i Miladina Suvajdžića Đuru Mutavog koji će potom, gle čuda, baš kao i Milenković Bagzi, postati svedok saradnik izgradnje zvanične istine o ubistvu premijera Srbije. Znao bi autor prikaza naše knjige, da je knjigu pročitao, i da priča o foto-robotu nepoznatog učesnika u atentatu ni izdaleka nije tako banalna kako je on predstavlja; znao bi, jer navodimo prepisku srpske i hrvatske policije preko Interpola, i da je istraga identiteta osobe po kojoj je sačinjen foto-robot vodila i prema Hrvatskoj i prema ovdašnjim službama bezbednosti, i da je prekinuta kada je počela da daje prve ozbiljne rezultate, i da je potom policija – preokretom koji smo demaskirali i potkrepili fotografijama – pažnju sa crteža (foto-robota) koji je neplanirano izašao u javnost, preusmerila na fotografiju čoveka za koga je znala da sa atentatom nema nikakve veze…

I tako dalje, da ne nabrajamo sve što je netačno u Ćešićevom tekstu „Kako videti treći metak“ jer bismo, praktično, morali da citiramo čitav taj tekst. Nego, ukratko: da je Srđan Ćešić pročitao našu knjigu, znao bi da je knjiga zasnovana na sudskim spisima i transkriptima suđenja za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, dakle, na činjenicama koje su – i to je ključna reč – proverljive. Znao bi i da nikoga nismo unapred osudili niti abolirali – pa ni Milorada Ulemeka Legiju i Zemunski klan, o čijem učešću u zaveri takođe pišemo – već smo, naprotiv, išli onim prirodnim redosledom koji može da naloži samo iskrena želja da se sazna istina: poređali smo činjenice, činjenice čija se verodostojnost uz to lako može proveriti, na osnovu tih činjenica izveli smo zaključke, pri čemu je onaj najvažniji, i najteži, da zvanična istina istini ne odgovara i tek smo na osnovu tog zaključka ukazali na one koji su – po prirodi svog posla i angažovanja – za to bili odgovorni.

I to bi znao Srđan Ćešić – uzgred, javnosti poznat i kao kum Čedomira Jovanovića – da je našu knjigu pročitao pre nego što je napisao njen prikaz, osim ako nije sasvim intelektualno nepošten pa da nam pripisuje ono što zna da nismo napisali, a da pritom prećutkuje ono što zna da napisali jesmo.

Uostalom, pročitaju li našu knjigu, čitaoci „Vremena“ i sami će se lako uveriti ko je u pravu, a ko ih obmanjuje. Pozivamo i Srđana Ćešića da pročita našu knjigu pa da onda, ako poželi, nastavimo polemiku činjenicama i argumentima umesto neutemeljenim optužbama, jer takvom vrstom optužbi i polemike ne želimo dalje da se bavimo.

A za kraj, jedno pitanje koje ima sasvim očigledan odgovor, ali ga svejedno treba postaviti: ima li ikoga, izuzimajući porodicu pokojnog premijera, ko ima neupitnije pravo na istinu o 12. martu 2003. godine od onoga koji je i sam tog dana teško ranjen, i to ranjen dok je pokušavao da svojim telom zaštiti premijera Srbije Zorana Đinđića? Ima li Srđan Ćešić, umetnik iz Beograda, to preče pravo?