Nije ga majka karala što se kockao…

Pošto Gajić u svom poslednjem sitnom pismu nije prozborio ni reč o temi ove kvazipolemike, držim taj deo završenim: uradak Igora Ivanovića Kultura i identitet, a naročito halabuka koja se podigla oko njega, (o)tužna je ideološko-politička travestija patriotsko-patrijarhalnog pogleda na svet. Smatram to pokazanim i dokazanim.

Težišta spora Gajić prebacuje na političku teoriju Karla Šmita 1. zato što više nema šta da kaže o temi, 2. da bi zabašurio muljanje svoje i svog ideološkog bratstva. Gajićev nerešiv problem je, međutim, što ne zna šta govori (a govori puno, pa nebuloze prelivaju). Neobično uporno on ponavlja da sam i falsifikator i ordinarna neznalica.

Pouka prva. Krivotvoritelj je, Gajiću, osoba koja pravi razliku između originala i falsifikata, između pravog novca i lažnog novca, recimo (čega radi, ako ga uhvate, može i zatvor da fasuje). Neznalica, pak, nije u stanju da napravi rečenu razliku jer ne zna za nju – mogu da koristim lažan novac, a da ne znam da je on lažan. E sad, Gajiću je baš stalo da budem i falsifikator i ordinarna neznalica, da ja, dakle, istovremeno, ne znam Šmita i da ga falsifikujem. Ali to ne ide. Ako znam Šmita, a ponašam se kao da ga ne znam, onda nisam neznalica, nego krivotvoritelj. Ako sam neznalica, pa još i ordinarna, onda ne mogu biti falsifikatorom. Molio bih, zato, Gajića da (se) odluči: da li sam neznalica ili sam falsifikator?

Pouka druga. Gajić ima problema sa raznim razlikovanjima. On ne samo da ne razlikuje suverena i predstavnika suverena nego ne pravi razliku ni između suverena i suverenosti. Najpre navede znamenitu Šmitovu definiciju suverena, a onda, u istoj rečenici, kaže da je to definicija suverenosti. Suveren je, Gajiću, subjekt, a suverenost je pojam. To nije isto.

Pouka treća. Šmitovu eliptičnu definiciju suverena, pak, Gajić navodi kako bi pokazao da sam falsifikator, ordinarna neznalica i uopšte budala jedna. No, Gajić (veoma) teško shvata da eliptična definicija, u narednom koraku, zahteva imenovanje subjekta.

Milenković: Kod Šmita suvéren je narod.

Gajić (via Schmitt): Suveren je onaj ko odlučuje o vanrednom stanju. Ti si (to jest ja, Milenković) falsifikator i ordinarna neznalica.

Milenković: Dobro, ali ko je suveren, Gajiću?

Gajić: Onaj ko odlučuje o vanrednom stanju. Dakle, ti si falsifikator i ordinarna neznalica.

Milenković (iznervirano): U redu, Gajiću, to sam shvatio, ali ko je suveren kod Šmita? Ko je subjekt suverenosti? Država, društvo, predsednik, parlament, diktator, baba Višnja, ko?

Gajić (ponovo eliptično): Onaj ko konstituiše sferu kojom vlada polaritet prijatelj – neprijatelj, a ne narod.

Milenković (smoreno): Jel’? „Sve dok neki narod egzistira u sferi političkog, on mora sam, iako samo za najekstremniji slučaj – o čijem postojanju, međutim, on sam odlučuje – odrediti razlikovanje na prijatelja i neprijatelja“ (Šmit, Norma i odluka, str. 34). „Politički jedinstven narod (…) na osnovu sopstvene odluke određuje u čemu se sastoji njegova nezavisnost i sloboda“ (isto, str. 30). Potrebno je samo malo više koncentracije, Gajiću.

Pouka četvrta. Nešto dalje epistole pisac ponovo se upušta u citiranje. Taman se čovek obraduje što se u pismu pojavilo nekoliko suvislih rečenica, kad, ono, Gajić ne ume ni da prepisuje. Volonté générale kod njega postaje volonte generale. Francuzi, međutim, imaju bizaran običaj da na neka slova stavljaju akcente, što se Gajiću, izgleda, čini nepotrebnim smaranjem. Kao kada bi rečenicu „Kuća puna pića“, prepisao na sledeći način: „Kuca puna pica“. Pa ti sad vidi čime je ta kuca (pas) ispunjena: italijanskim nacionalnim jelom ili ženskim polnim organima. (Ne, ne možeš da odgovaraš za dvojku, Gajiću, spusti ruku, nauči najpre da prepisuješ.)

Pouka peta. Tekst Politička teologija, iz kojeg Gajić vadi citat, Šmit objavljuje 1922. kao svojevrstan nastavak knjige Diktatura iz 1921, dakle desetak godina pre teksta Pojam političkog na koji se ja pozivam. Rečeni citat u kojem Šmit suprotstavlja narod i suverena, jedno je od onih mesta koja pokazuju svu muku Šmitovih izvođenja, protivrečnosti u kojima se kretao, napor da obezbedi nekakvu konzistentnost svojoj teoriji, ali daleko od toga da ta rečenica, ceo odlomak, čak i čitav tekst, dovode u pitanje tvrdnju po kojoj je za Šmita suvéren narod. Identifikacija naroda i suverena Šmitu je neophodna, čak i u ekstremnom obliku: ein Volk, ein Führer. Narod bira neprijatelja preko svoga predstavnika. Da podsetim: Šmitov omiljeni diktator, pre nego što je skončao u svojoj jazbini, optužio je sopstveni narod da nije bio na visini zadatka (ali bilo je kasno da ga promeni, narod to jest). Ključno je, međutim, što se na Šmitovoj teoriji političkog ne može zasnovati ustavna parlamentarna demokratija. Utoliko, kada ukazujem na belicističku retoriku patriotsko-patrijarhalnog bloka, pozivajući se na Šmita, skrećem pažnju na nedemokratski karakter takve perspektive.

Nije ga (Gajića) majka karala što se kockao, nego što se vadio.

Optimizam da bi Gajić, posle tri slabo suvisla pisma, u četvrtom mogao iznenada da zablista, bio bi ravan gluposti, pa utoliko svečano izjavljujem da neću više da zamaram ni čitaoce ni sebe.