Moj odgovor njima

Morali bismo, pre svega, rekonstruisati ne samo o čemu je ovde reč nego i redosledu poteza i glavne učesnike. Kao prvo, Pera Luković objavljuje u „Feralu“ tekst u kojem otvoreno napada nezavisne medije u Srbiji dosledno ih nazivajući tzv. nezavisnim medijima – izraz patentiran u vreme Šešelja, Dačića i Gorana Matića – zbog: kolaboracije s novom vlašću u Srbiji, odnosno podrške novo-starom srpskom nacionalizmu, prikrivanja zločina počinjenih u vreme Miloševićevog režima na prostorima bivše Jugoslavije i zloupotrebe donatorskog novca (pominju se sume kojima su operisali Goran Matić, Nenad Cekić i slično društvo). Na kraju, pozivaju se donatori i velike sile da prekinu da ulažu u Srbiju, a pogotovo u tzv. nezavisne medije ili civilno društvo jer: sve je to jedna velika laža i prevara. Potom, kao zaključak ovog ogorčenog pisma stoji citat iz usta Sonje Biserko koji bi svemu ovome trebalo da dâ posebnu težinu – moralnu i intelektualnu.

Veran Matić, koji je, zajedno sa RTV B92, bio izložen najvećem napadu kao monopolista, tajkun, lopuža, lažov i prevarant svetskog glasa, napiše odgovor „Feralu“. „Feral“ u svome sledećem broju objavljuje Matićev odgovor u rubrici „Pisma“, dok sarajevski „Dani“ objavljuju odgovor komentar Pere Lukovića na Matićevo pismo „Feralu“ u času kad pismo još nije objavljeno. Opet gomila sasvim ličnih gadosti i laži, s posebnom tendencijom da Bosancima ogadi svako pominjanje RTV B92 – njih, otprilike, boli k…. za žrtve Bosanaca, oni samo hoće na tome da profitiraju.

A onda Dragoljub Žarković odgovara – oštro, ali bez psovki i optužbi da neko krade, vara ili hoće da profitira, Sonji Biserko. Ona se, mada guru Pere Lukovića, ni jednim gestom ne ograđuje od svoga učenika. Možda je Dragoljub Žarković pogrešio što je krenuo tako „visoko“. Što se nije bavio svojim bivšim kolegom? Tada bi cela stvar ostala u ionako prljavim novinarskim vodama.

Stvar je, međutim, daleko prozaičnija – napad na nezavisne medije, na one medije koji su se godinama dosledno i hrabro suprotstavljali Miloševićevom režimu istovremeno je napad na celokupni demokratski potencijal i energiju ovog društva koje Sonja Biserko od nedavno uporno naziva „srbijanskim društvom“. (Mene taj izraz, moram da priznam, iritira jer sadrži onu istu anahronu konotaciju kao i izrazi „vlastan i svekoliki“. Pridev „srbijanski“ obilato koriste ne samo hrvatski nego i srpski nacionalisti u Srbiji koji se zalažu za izolacionizam i samodovoljnosti Srbije.) Osim toga, ako već govorimo o političkim i drugim elitama u Srbiji, danas one sigurno nisu samo srpske – ukoliko je ta vrsta etnofilizma uopšte potrebna.

Šta je glavni uzrok ovakve iznenadne provale sasvim lične netrpeljivosti i ogorčenja? Nestrpljenje i nezadovoljstvo postignutim, nezadovoljstvo sopstvenom pozicijom, strah od sveopšte katastrofe, najava oslobađanja Slobodana Miloševića i njegovog trijumfalnog povratka u zemlju? Ili, možda još strašniji scenario: stabilizacija ekonomije i početak velikih investicija u Srbiji, porast standarda, buđenje optimizma i vere u reforme i modernizaciju zemlje, najzad – masovna podrška takvom reformskom kursu? Najzad, nije li, možda, u pitanju strepnja da će smirivanjem situacije u ovom delu sveta doći i do objektivnijeg i zrelijeg sagledavanja odgovornosti za sve ono što se dešavalo. Ne znam koji scenario deluje mračnije za Peru Lukovića i Sonju Biserko?

Pre više od godinu dana u „Vremenu“ je objavljen moj tekst pod naslovom „Kivni“ u kojem nisam spomenuo nijedno ime. Računao sam da će se i Pera Luković i Sonja Biserko, ali ne samo oni, lako prepoznati. Računao sam, takođe, da će saveznici iz teških, olovnih vremena umeti da racionalno i dosledno podnesu izazove i teškoće Srbije posle Miloševićevog pada. Pokazalo se da nisam bio u pravu.

Ima, međutim, u tvrdnji Vere Ranković, urednice RTS-a, jedna stvar koja otvara ono što smo, na neki način, želeli da potisnemo. Reč je o onome šta je ko radio u vreme svakako najtežeg izazova – tokom 1999. godine i intervencije NATO-a. Pošto sam u Srbiji bio sve vreme, i svakog dana odlazio na posao, pažljivo sam pratio šta je koji medij tada radio. Posebno „tzv. nezavisni mediji“. Izgleda da neki ili nisu pažljivo čitali „Vreme“ iz tog perioda ili ga uopšte nisu čitali. Ja jesam. I vrlo dobro znam kako se „Vreme“, i ne samo „Vreme“ nego i ceo ANEM, a posebno Radio Pančevo, borilo protiv cenzure, kako su korak po korak otvarali vrata istine i otpora. Znam, takođe, koliko je internet pomogao stotinama hiljada ljudi da ne izgube zdrav razum i nadu. Sonja Biserko to nije mogla da iskusi iz vrlo jednostavnog razloga: tada nije bila u Jugoslaviji.

O držanju pred „klasnim neprijateljom“ napisane su knjige i knjige. Najsnažnije i najbolje knjige napisali su oni koji su sami bili direktne žrtve takvih sistema. Ne znam ličnu istoriju Vere Ranković – da li je bili hapšena, mučena, ucenjivana. Mislim da ni Pera Luković, ni Sonja Biserko ne bi mogli da se svrstaju u neke ozbiljne mučenike i žrtve. Obično, oni koji su podneli najviše imaju najveće razumevanje za one koji su ih mučili i progonili. U našim uslovima takvi su bili Milovan Djilas, Adem Demaći i Mihajlo Mihailov. Ali, ovde više nije reč o progoniteljima i mučiteljima, o onima koji su bili poluge moći, terora i nesreće na ovim prostorima, već o onima koji su se tome suprotstavljali.

Koja frustracija! Koje ludilo!

Veoma mi je dobro poznat sistem analize i etiketiranja koji, bar kad su u pitanju nezavisni mediji, sprovodi Helsinški odbor za ljudska prava. Pratim „to“ već prilično dugo. Veoma mi je dobro poznata „metodologija“ analize sadržaja koja je primenjivana. To nije samo jedna krajnje impresionistička metodologija i sistem „istrgnutih konteksta i montaže atrakcija“ nego i potpuno nepoznavanje prirode i suštine delovanja medija. Sećam se jednog „istraživanja“ Helsinškog odbora o pojavama govora mržnje u medijima u Srbiji iz 1994. U tom su istraživanju mediji kao što su: „Naša Borba“, „Vreme“ i Radio B92 bili optuženi za širenje govora mržnje između ostalog i zbog toga jer nisu koristili izraz tzv. svaki put kad se spomene Republika Srpska ili neka njena institucija. Da su sastavljači takvog istraživanja znali bar osnove funkcionisanja medija, takve gluposti ne bi mogli da napišu. Između ostalog, mogli su da se informišu i o tome da najveće svetske agencije poput Rojtera, APP-a ili AFP-a nigde ne upotrebljavaju izraz kakav je so call. Odnos prema medijima ljudi iz našeg Helsinškog odbora ne razlikuje se mnogo od onoga koji je postojao u jednopartijskim, komunističkim sistemima. Zanimljivo bi bilo uporediti i kako Helsinški odbor za ljudska prava iz Hrvatske prilazi ovom problemu – daleko racionalnije i objektivnije. Kritika govora mržnje pretpostavlja veliko poznavanje prirode medija, kao i ozbiljnu, naučnu metodologiju istraživanja. Ta kritika je svakako neophodna, ali se ona danas mora proširivati i na fenomene manifestovanja političke nekorektnosti koja se sve više javlja u medijima. Da bi ta kritika imala autoritet i snažniji uticaj ne samo na medije nego i na šire javno mnjenje, ona mora biti naučno i profesionalno utemeljena, a ne da se svodi na impresionističke i voluntarističke zahteve kakvi mediji moraju biti. No, vaš ideal nije ozbiljan uticaj na javnost i medije, već brutalni zahtev da se mediji moraju funkcionalizovati prema konkretnim zahtevima političke elite. Vi, u stvari, prezirete društvo u kojem živite i njegovu unutrašnju kompleksnost i dinamiku. Ista je stvar i s demokratskim procesima. Vaše ubeđenje da ste upravo vi onaj deo prosvećene elite koja bi jedina mogla da nametne suštinske promene u ovom društvu više je nego očigledno. Tome u prilog idu i vaša uporna nastojanja da se celo društvo u Srbiji („srbijansko društvo“) optuži za kolektivno učešće i podršku mnogobrojnim ratnim zločinima. Ono u čemu se slažete i s Miloševićem, i s SPS-om, i s radikalima, to je sveopšta, masovna krivica običnih građana. Milošević je, tobože, bio samo eksponent jedne unisone politike čiji su koreni još u XIX veku. Tako jedna teorija zavere zamenjuje druge teorije zavera u kojima su Vatikan, masoni, Jevreji, komunisti … imali samo jedno na pameti: da zatru Srbe. Pretpostavljam da vam nije lako: biti Mesija i „otkrivač“ tajnih znakova iz istorije u vreme interneta deluje prilično jalovo.

No, jedna od prvih pretpostavki prosvećenosti svakako je samospoznaja i racionalnost. Vi nemate ni jedno ni drugo. A, sudeći prema analizama medija, koje s vremena na vreme pravite, i šaljete po svetu, vi nemate ni osnovno znanje i sposobnost da to uradite na stručan i objektivan način.

Jednostavno: zgađen sam agresivnošću i ignorancijom, bez obzira na kojoj strani, i iz kojih motiva nastaju. Mogao bih o vašim glupostima i malicioznostima, s vrlo očiglednim primerima, da napišem desetine stranica. Nažalost, svestan sam da vi iz toga ne biste izvukli nikakvu pouku. Zato ovo pišem za normalne ljude koji svoje lično nezadovoljstvo i težak svakodnevni život ne pretvaraju u velike ideološke i političke priče prepune mržnje i prezira prema svemu što ne mogu da kontrolišu, već pokušavaju da sačuvaju zdrav razum i skepsu, ali i izvesnu nadu u vremena koja dolaze.