Mišljenje i stvarnost

Gospođo Pavlović,

Redovan sam čitalac „Vremena“ i pratim Vaše dopisivanje sa gđom Perpar-Prokić. Bode mi oči što još niste naučili pravo ime osobe sa kojom tako usplahireno polemišete i delite pouke o dobrom ukusu. Tako se stvara utisak kako Vam je jedino važno da Vaše pravo ime bude tačno napisano, draga prezimenjakinjo, a to se, zar ne, kosi s pravilima civilizovanog oslovljavanja.

Inače, slažem se sa Vama da je Pančić kompetentan. On je čak vrlo kompetentan. Čovek je „sam svoj majstor“. Sam piše, sam sebe redovno citira u svojim člancima, sam sebe brani od kritika. On zaista pamti, ali i zaboravlja. Voli da pamti ružne pojave u srpskom narodu, a da zaboravlja dobre. Ne znam kako, ali on pamti „užeglu gibanicu“. Ja mislim da takva ne postoji, pošto je gibanica toliko dobra stvar da nikad ne stigne da užegne. Pojede se, brate. Šiljkane pridružuje užegloj gibanici, a ne ume da sagleda njihovu etno-estetiku, što se obavezno desi svakom belosvetskom kreatoru kad ih vidi. Primitivni mundijalisti „sa ovih prostora“ etno-estetiku priznaju samo pončou i tortilji. Zvuk gusala je znak našeg divljaštva, ali je zato ukulele – lele, strava! U vašoj polemici se često čula ružna reč „pljuvanje“, pa se eto desilo da je i meni potrebna da objasnim šta želim ovim pismom. Znate, nije lepo pljuvati u tuđ tanjir, ali kad čovek pljuje u svoj – ja ne znam stvarno šta da kažem! Mislim da se tu onda radi o malograđanskoj iskompleksiranosti. Čovek ne može da bude ono što nije, ali zato mora da bude ono što jeste. Ako to časno radi, može se nazvati civilizovanim.

U napisima g.Pančića, koji su predmet ove polemike, vlada potpuna amnezija (ili neznanje) u odnosu na blisku i malo dalju prošlost, to jest istoriju, koja predstavlja uzrok pojava kojih se Pančić gnuša, i o kojima piše „svežim stilom“ koji bih ja nazvao „nadobudnim“ da se radi o gimnazijalcu, ali pošto se radi o zrelom čoveku, mogu da ga nazovem samo „naduvenim“ (uzgred, bilo bi dobro da g. Pančić može da pročita poneki gimnazijski pismeni zadatak, da vidi koliko su teme kojima se bavi „olinjale“). Ono što vi zovete „beskompromisnošću“ ja bih nazvao nemudrom čvrstinom stava u vezi s činjenicama od kojih su sigurno mnoge istinite, ali gde postoji još mnogo nepoznanica i mogućih iznenađenja. Međutim, dokazano je da mnogi uzroci tragičnih događaja i posledica leže u činjenicama potkrepljenoj istoriji koju g. Pančić zaobilazi. To je njegovo pravo, ali onda ne može da bude tako drzak analitičar. Ne može čak ni da pledira na to da bude analitičar pojava. Zato ne smatram da Pančić pripada (o prepotencije!) „školi mišljenja“ koja smatra da se ništa ne sme zaboraviti. Naprotiv, smatram da je on mnogo toga zaboravio (ili nije ni znao?). Narod oblikuje njegova istorija, kao što čoveka oblikuje njegov život.

Gospodina Pančića bih možda smatrao zanimljivim novinarom kada bi se bavio novim i pravim temama. Ovako, sem nihilizma koji ima sve manje smisla pošto obitava u nekad aktualnim temama, stila koji Vi nazivate „svežim“ a ja zamornim, jezika koji se teško prati zbog palanačke opterećenosti učenošću, nametljivog i preteranog unošenja arhaizama srpskog jezika što ubija planiranu duhovitost i nasilnog odbacivanja srpskog modernog kjniževnog jezika, nema ničega što bi prodrmalo čoveka. Samo ga iritira „ruženje“ maternjeg jezika. Međutim, ne bih se ja libio ni upotrebe rečnika da znam da je sadržina vredna toga. Ali nije. Mene interesuje situacija u ovom svetu gde se upotrebljava osiromašeni uranijum, gde se opet stvara jedan novi pokret, istorija koja se kroji na naše oči, istorija naše zemlje koju još ne znamo (a treba da je zaboravimo), spas naše kulture i naše dece, očuvanje našeg kulturnog identiteta i njegovo uklapanje u svet, prelomni momenat za planetu na kojoj živimo i koji upravo proživljavamo. Da ovo prati i opiše, novinar ne mora da bude „nezaobilazan“, ali mora da bude dobar profesionalac, hrabar, nezavisan, i zaista obrazovan čovek.