Matematika i mišljenje

Članak Momira Turudića o nastavi matematike daje uglavnom vrlo uravnoteženu sliku problema, kao i niz vrlo razumnih sugestija, ali, nažalost, kroz reči jednog od sagovornika perpetuira jedan uticajan stereotip na koji treba skrenuti pažnju. Tako intervjuisana profesorka matematike kaže da su osnovni zadaci matematike „da podstiče pravilan način razmišljanja i zaključivanja mladog čoveka, da može pravilno da rasuđuje i donosi pravilne zaključke“. To strogo uzev nije netačno. Međutim, ono što sagovornica „Vremena“ nije eksplicitno rekla, a što se kod nas po pravilu podrazumeva, jeste da ISKLJUČIVO matematika (i srodne discipline) uče mišljenju, dok su društvene nauke puko „pričanje priče“ gde logičko zaključivanje i rešavanje kompleksnih intelektualnih zadataka ne igraju nikakvu ulogu. To je možda zaista slučaj u našem obrazovnom sistemu gde u istom uzrastu u kojem učite jednačine sa više nepoznatih vi i dalje pišete pismene zadatke na temu „Proleće je došlo u naš grad“ i učite napamet lekcije iz istorije, ali se mora primetiti da je u pitanju anomalija našeg sistema, u kojem se verbalna inteligencija ne razvija, a ne neminovnost. Apstraktni odnosi ne moraju se izražavati matematičkim formulama, niti se rasuđivanje uči samo kroz algebru i trigonometriju.

Obrazovni sistem u SAD veoma je dobra ilustracija ove tvrdnje. U Americi kandidati za postdiplomske studije (a nešto slično važi i za osnovne) prolaze kroz kompleksan test intelektualnih sposobnosti koji se sastoji od matematičkog segmenta, verbalnog segmenta (koji uglavnom obuhvata utvrđivanje preciznih logičkih odnosa među izolovanim rečima) i od nečega što se zove analitičko pisanje. U ovom poslednjem odeljku od kandidata se očekuje da konstruiše logički koherentnu argumentaciju o određenom pitanju (dakle ne da iznosi svoje utiske i uverenja, ne da frazira, i ne da kiti rečenicu epitetima), a zatim i da testira logičku koherentnost i iznese prigovore tuđoj argumentaciji. Treba li reći da u srpskom obrazovnom sistemu (osim možda samo incidentno, u nastavi retorike) ne postoji ništa slično. Kod nas ne postoji predmet (srpski jezik to sigurno nije) koji bi đake učio verbalnom rezonovanju, niti predmet koji bi razvijao sposobnost argumentativnog izlaganja zasnovanog na preciznom razumevanju logičkih odnosa (a nasuprot izlaganju argumentima nepotkrepljenog slobodnog uverenja). Istovremeno, humanističke discipline u najvećoj meri su kod nas lišene ljudi koji su osposobljeni da takvu nastavu drže.

Nastavu matematike svakako treba razvijati, ali je jednako važno shvatiti da matematika i srodne prirodne discipline ne mogu i ne smeju biti jedino i ekskluzivno utočište „mišljenja“ i intelektualne zahtevnosti. Umesto da se istrajava isključivo na utopističkoj ambiciji da se matematika približi svima, od ključne je važnosti da se đacima i studentima otvore druge mogućnosti za razvoj rasuđivanja. Da bi to postalo moguće, neophodno je redefinisati ulogu društvenih nauka u našem obrazovnom sistemu i, pre svega, uvesti u sve nivoe obrazovanja nastavu neknjiževnog pisanja i čitanja, što će reći pisanja i čitanja koje je usmereno na preciznu analizu kompleksnih neknjiževnih tekstova, gde se od đaka neće tražiti da iznesu svoje privatne utiske, već da analiziraju da li su i u kakvoj su vezi tvrdnje iznete u tekstu, da li nužno slede jedna iz druge, da li su potkrepljene dokazima, koje su prećutne pretpostavke na kojima tekst počiva, i šta nužno sledi a šta ne sledi od onoga što je u tekstu rečeno.