Loznica je bliža

Pročitao sam s pažnjom članak o Vesni Musić i njenim problemima sa državljanstvom… Lažem, pročitao sam prvih nekoliko redova i „zbrzio“ ostale, jer priču znam, i ne samo ja. Samo, ovakve priče niste morali tražiti čak u Sloveniji (mada Vesna sigurno jeste lep primer). Dakle, rođen iste godine kad i Vesna, u Srbiji, ja do odlaska u vojsku i na studije (opet u Srbiju, u Beograd) za razliku od nje nisam ni odlazio iz svog rodnog mesta. Ali to nije smetalo lozničkom matičaru da mi 1994. godine, kada mi je zatrebalo uverenje o državljanstvu, odbrusi da ga ne mogu dobiti jer (vi sada pogađate, ali ja tada nisam bio ni blizu) – nisam državljanin Srbije. Čiji jesam – „Verovatno Bosne“, saznah od pitanjima iznervirane gospođe (eto razlike, slovenačka službenica je, kaže vaš junak, bila nekako više „arogantna“). Nakon mojih pokušaja da ispravim „grešku“ objašnjavajući da sa Bosnom nemam nikakve veze (sem kad sam u prolazu, na putu do mora, jeo jagnjetinu na Sokocu), da sam se rodio i odrastao u Loznici, gde i moji roditelji žive i rade celog života – matičarka mi je otkrila moj „greh“ – moj otac je ipak rođen u Bosni. Drskost mladog pravnika koji se nešto kasnije usudio da sekretaru opštine citira zakon po kome se državljanstvo automatski stiče rođenjem na teritoriji države, ako je bar jedan od roditelja njen državljanin (a moja majka je bila „sertifikovana“ Srbijanka) kažnjena je stavljanjem na nekakav spisak izbeglica iz Bosne koje je vojna policija proganjala po srpskim gradovima i vraćala kamionima u „domovinu“. Sećate se čuvene akcije, nije baš tako davno bilo, ili se to samo meni urezalo u pamćenje? Da nije bilo upozorenja prijatelja policajca (da ironija bude veća – školskog druga iz Loznice), još bi me i odveli u bosanski užas, nakon dve mobilizacije za prethodni rat (valjda sam tada mobilisan kao državljanin Azerbejdžana, čega li).