Kritične godine

Nije mi namera da tražim opravdanja za Aleksandra Vučića. Ipak, uvek imam želju da razumem kako čovek stigne to zarđalih kašika, de facto mržnje čitave nacije, kletvi roda i poroda… Kako se to desi a da ste imali jedno relativno normalno detinjstvo, obrazovanje…

Moj odgovor su rane dvadesete. Pored Vučića, još jedan primer koji je tako, „iz čista mira“ krenuo, blago rečeno, stranputicom, bio je Gebels. Prvi čovek Hitlerove propagande nema ništa u svojoj ranoj biografiji što bi davalo indicije da će postati Firerova desna ruka. Ne poredim ja radikale sa nacistima. Nacisti pripadaju nekoj posebnoj dimenziji zla. Ali mi jeste interesantno da ljudi mogu raznim putevima da krenu baš negde oko 24-te. Mladost ne opravdava besvest, ali ja mislim da su upravo oni koji su potpuno besvesni najmanje opasni. Mnogo gora od besvesti je svest da malo šta u životu zaista ima dublje značenje ili smisao. Možda zato što je meni dvadeset-i-neka primećujem da su to godine u kojima ljudi imaju najviše muke da nađu smisao, da odluče za šta vredi živeti. Verovatno nije slučajno da mnogi zalutaju na toj ogromnoj raskrsnici upravo zato što mnogo traže. Traže velike ideologije koje su besmrtne. Traže velike ljude koji se bore za neku veliku pravdu. I kao što pesma kaže, „il’ je luda il’ previše mudra“, oni taj deo ponekad pogrešno procene, a posle je kasno.