Koštunica pa Tadić

Uzalud, Pančiću, i nikako da vam „pođe za nogom“. Sve manje ste duhoviti, a i cinizam vam sve više nedostaje. Cinizam je odlika ljudi koji vide stvari onakve kakve jesu, a vi ih sve radije vidite iz vaše autistične vizure. Ali šta vam ja tu mogu. Nikako Srbi da izaberu Natašu Kandić za predsednika, ili barem Peru Lukovića, pa da Teofil najzad bidne zadovoljan. Ovako imamo prvo Miloševića (Pentium I), pa Koštunicu (Pentium II), pa Tadića koji je unapređen čak do Pentiuma III srpskog nacionalizma. Možda čak i Pentium IV doaka „trulom imperijalističkom zapadu“, kako ćete vi već kvaziduhovito reći. Ali nije to ništa novo.

Govorio sam ja odavno da će reformskim talibanima zasmetati Tadić kao što im je ranije zasmetao Koštunica. Između ostalog, to je i zbog toga što se ni jedan ni drugi ne uklapaju u „radnu hipotezu“ – da je narod u Srbiji većinski glup, jadan, primitivan i da im odgovaraju lideri tipa Miloševića, Šešelja… Onda dođe Koštunica i osim enormne podrške u nas, otvaraju mu se i sva vrata po „belom svetu“. Zato ćemo izmisliti kako je on klerofašista, „Voja Kalašnjikov“, prikriveni komunista i šta sve ne. Srbi mogu izgleda da vole Velike Reformatore samo pošto ih sahrane.