Juriš monstruma

Ne znam da li se gospodin Stanojević toliko ne razume u kompjutersku tehniku ili je iz nekog drugog razloga želeo da opravda postupak republičke vlade o zabrani uvoza korišćene tehničke robe, ali stvari ipak stoje malo drukčije nego što je pokušao u svom tekstu da objasni.

Prvo, što se tiče ekologije, novi kompjuteri nisu ništa ekološki čistiji od starih. Dakle, problem računarskog otpada javiće se pre ili kasnije, a sumnjam da ćemo u vremenskoj razlici između „pre“ i „kasnije“ stići da se osposobimo da spomenuti otpad recikliramo. Pogotovu što se u personalnom kompjuteru zaista radi samo o običnoj gvožđuriji, nešto malo plastike i jednoj bateriji veličine dugmeta. Dakle, što se ekologije tiče, bilo bi korisnije da se neko pozabavi zarđalim šporetima i mašinama za veš bačenim duž naših puteva nego kompjuterima.

Što se softvera tiče, činjenica da je neki kompjuter polovan ili ne nema ama baš nikakve veze s tim kakav softver njime upravlja i da li je on plaćen ili nije. Jer softver se kupuje nezavisno od hardvera i može se kupiti i za star i za nov kompjuter. Neki prodavci kompjutera nude vam uz aparat i softver, ali mnogi i ne nude. Ili vam isporučuju kompjuter sa tzv. FreeDOS ili Linux paketima, dakle sa besplatnim softverom.

Jedini ograničavajući faktor je činjenica da novije verzije softvera bolje rade pod brzim kompjuterima, ali je pitanje da li vam zaista treba najnovija verzija programa za obradu teksta da biste napisali pismo ili knjigu. Jer, gle čuda, kompjuteri ne postoje od juče, a one mašine koje su pre deset godina bile hit „radile su posao“ sa softverom koji je odgovarao tadašnjim mogućnostima. Ako se ne varam, i nedeljnik „Vreme“ se godinama pripremao za štampu na 486-icama, a neki od najboljih autora su napisali svoje tekstove na kompjuterima klase 286. Dakle, nije sve u (najnovijoj) tehnologiji.

Ako pretpostavimo da je za deo poslovne primene ipak bitno da kompjuter bude dovoljno brz i pouzdan, iole mudar menadžer doći će do zaključka da je najbolje da kupi nov firmiran kompjuter. Ali za manje zahtevnu poslovnu /knjigovodstvo, korespodencija, internet/, a naročito za kućnu primenu /i kućni budžet/ ranije korišćeni računari više su nego dovoljni.

Ono po čemu polovni kompjuteri ne mogu da se mere sa novim jesu tri stvari: nemogućnost igranja najnovijih igrica, cena i kvalitet izrade. Ovo prvo jer traži ogromnu procesorsku snagu da bi iscrtao sve te vojnike i monstrume koji jurišaju na vas, ovo drugo iz prostog razloga što je vrlo, vrlo pristojan polovni Pentium III i dalje skoro dvostruko jeftiniji od najjeftinije nove konfiguracije „bez“ licenciranog softvera. A ta razlika pri našem standardu je i te kako bitna. I treće, ne zaboravimo da su ti kompjuteri donedavno stajali na stolovima raznoraznih ministarstava razvijenih zemalja, da su to tzv. firmirane naprave na kojima stoje etikete svetskih kompanija poznatih po kvalitetu izrade.

S druge strane, prodavci novih kompjutera, u želji da „sklope“ što jeftinije konfiguracije, često ne vode računa o kvalitetu ugrađenih komponenti niti posvećuju dovoljno pažnje njihovom ispravnom konfigurisanju ili testiranju.

Ono što se može uputiti kao zamerka prodavcima polovne robe jeste nedovoljna podrška za proizvod koji prodaju. Obično se sve završi na tome da izaberete model koji lepo izgleda i nosite ga. Ne dobijate neku prateću dokumentaciju. Srećom, sva potrebna uputstva postoje na internetskim stranicama proizvođača, ali prodavci su mogli da se potrude da ih sami preuzmu i, što da ne, i prevedu.

I sve bi bilo bolje kada bi umesto zabrane uvoza republička vlada naterala prodavce da više vode računa o kupcima, a ne da zabranjuje uvoz.