Još o zvonjavi

Tekst pod naslovom „Bat i odzvon“, a naravno i knjiga Zvona kroz istoriju autora Nikole Bure, koja je bila povod za članak u „Vremenu“, imaju poseban značaj zbog toga što pokreću kod nas potpuno zapostavljenu temu zvona. Naime, to je oblast o kojoj se u narodu veoma malo zna, ali su prisutne mnoge mistifikacije, poluistine, ili čak potpune neistine. Zato smatram da je svako relevantno štivo o zvonima dragoceno. Međutim, u članku ima nekoliko podataka o akustičkim aspektima rada zvona od kojih je jedan sasvim pogrešan, a neki su, u najmanju ruku, nedovoljno tačni.

Bitna materijalna pogreška pojavljuje se u objašnjenju zašto se zvona sa Hrama svetog Save ne čuju dovoljno glasno u okolini (okvir pod naslovom „Hram“). U njemu se navodi da su „zvona tako postavljena da se njihov zvuk reflektuje od velike kupole, pa usled sabiranja talasa dolazi do utišavanja zvuka zvona“. Ova tvrdnja je sasvim pogrešna. Za to postoji objašnjenje zasnovano na akustičkim pojavama u neposrednom fizičkom okruženju zvona, i nijedna od njih nema nikakve veze s eventualnom pojavom refleksije od kupole crkve. Da je kojim slučajem nezanemarljiva, takva refleksija imala bi sasvim suprotan efekat, to jest povećavala bi čujnost zvuka zvona u okolini (što se, na primer, koristi u pozorištima za pojačavanje glasa glumca od antičkih dana do danas).

U članku postoje i tvrdnje o akustičkim aspektima rada zvona koje nisu sasvim pogrešne, ali se može reći da o zvučnim pojavama govore na neuobičajen način. Tako se na jednom mestu navodi i ovo: „Izgled akustičkog dijagrama jednog zvona…“ Pojam „akustičkog dijagrama“ nije precizan jer mogućih akustičkih dijagrama koji se odnose na zvuk nekog zvona može biti više, pri tome sa vrlo različitim fizičkim smislom i značenjem. Dalje, na jednom mestu se navodi pojam „vreme utihnuća“ kao nekakva fizička konstanta koja je važna odlika svakog zvona. Međutim, o vremenu utihnuća govorilo se veoma davno, kada nisu postojali elektronski uređaji za analizu zvuka. Odavno se taj pojam ne koristi u relevantnoj literaturi, već se karakteristika brzine opadanja zvuka zvona numerički izražava na druge načine. Ako bismo ipak hteli nekom zvonu da odredimo vreme u sekundama u kome će se čuti njegov zvuk, to veoma zavisi od okruženja u kome se nalazi slušalac i zbog toga je promenljivo. Najzad, u tekstu se na jednom mestu navodi: „udarom u zvono može se ostvariti još oko 50 drugih pratećih tonova“. Činjenica je da je među svim tonovima koji postoje u zvuku zvona samo mali broj njih, ne više od desetak, značajno za subjektivni doživljaj njegovog zvuka. Gledano čisto teorijski, svako zvono stvara veoma velik broj tonova, mnogo više od 50, kako se navodi u tekstu, samo što su svi oni praktično zanemarljivi. Zbog toga je precizno navođenje broja 50 nedovoljno tačno.

Na kraju, sasvim nezavisno od akustike, u tekstu stoji da u Srbiji postoje dve radionice za izradu zvona, u Gornjem Milanovcu i u Beogradu. Ta prva radionica nalazi se u Topoli, a ne u Gornjem Milanovcu.