Jagnjetina u prasetini

Ne bih da na ovom mestu ulazim u razloge nametnute kampanje oko izjave Martija Ahtisarija koja svojom medijskom artikulacijom prevazilazi a samim tim i zamagljuje sve ostalo što se ovde i šire okolo dešava. Zbog toga cenim izbor „Vremena“ da se ovom virtuelnom događaju ne pokloni prevelika pažnja, ali smatram da bi se nešto korisno iz ovoga moglo naučiti.

Pitanje „pojedinačne krivice“ i „kolektivne odgovornosti“ pojavilo se posle Drugog svetskog rata, najpre u spisima Karla Jaspersa a docnije i kod Hane Arent i o tome postoji čitava literatura. Ono što je važno, čini se, za srpsko društvo (kao i za sva društva koja pokušavaju da se izbore sa „nasleđem prošlosti) jeste više puta pominjana „kolektivna odgovornost“ (i Ahtisari je bio na tom tragu jer niko razuman, a naročito niko iz diplomatskih krugova, neće pominjati glupost kao što je „kolektivna krivica“) za ono što se u nekom društvu u periodu ratova i zlodela dešavalo. „Kolektivna odgovornost“ postoji na nivou morala, da tako prizemno kažemo, ali ona ne znači da bi jedan narod trebalo da počini neki ritual samokažnjavanja i kolektivnog izvinjavanja. Tome služe oni koji ga vode, oni koji su za javne poslove izabrani na izborima, na koje je preneta odgovornost za postupanje društva. Zato je bilo važno što se Tadić prošle godine pojavio u Srebrenici, ali je zato bila katastrofa što parlament nije imao snagu i dovoljnu količinu zdravog razuma da izglasa rezoluciju o događaju u Srebrenici. Ovde se ne radi o tome da su „drugi“ bolji ili gori od „nas“, nego se radi o spremnosti jedne zajednice, jednog društva da se suoči sa posledicama onoga što su elite počinile u njegovo ime. Da svet želi da kolektivno kazni srpski narod, ne bi mu „uzimao“ teritorije nego mu ne bi dao „leba da jede“, što svakako nije slučaj. Srbija nema politiku prema Kosovu, odnosno njena je politika politika nepristajanja što „međunarodnoj zajednici“ izgleda, verovatno, poprilično smešno – to je kao kad dete kao neće da se odvoji od igračke u radnji dok mu je roditelji ne kupe, pa se dernja i plače.

Umesto da se bave kampanjama, koje mediji svesrdno podržavaju i time nas stalno vraćaju na početak insistirajući na prevaziđenoj debati o tome „da li nam je Evropa potrebna“, administracija bi mogla da se izjasni o nekim stvarima i da pokrene mehanizme kojima bi se utvrdila istina o prethodnim događajima, trebalo bi da jasno kaže kako ovu državu vidi u narednih deset godina, trebalo bi da svojim građanima jasno izrazi stav o komšijama.

Zato je ova kampanja dobra, jer se tiče onog „dubinskog bola“ sa kojim se srpsko društvo nikako ne suočava sve misleći da će dve rakijice na festivalu u Guči i kilo svinjetine urolane u jagnjetinu biti melem i da će se sve srediti i posle mamurluka razjasniti.