Greške i zaključci

U prošlom broju „Vremena“ objavili ste iz pera Miloša Vasića tekst koji ste nazvali mojim portretom. Ne želim da polemišem, ali u tekstu ima sijaset materijalnih grešaka, netačnosti i neistina. Ispraviću – ako mi dozvolite – samo neke od njih. Istine radi.

Nisam rođen u Bačkoj Palanci, nego u Sivcu. Nisam potomak dođoša (mada u tome ne vidim ništa loše), jer majka mi je, kao i njen otac, deda, pradeda, čukundeda itd., rođena u Sivcu, a otac mi nije koloniziran u Vojvodinu. Živeo sam do 1955. godine u Subotici i Beogradu, a od 1955. godine u Crvenki gde sam završio osnovnu školu. Gimnaziju sam završio u Vrbasu, a ne u Bačkoj Palanci u kojoj, kao što se lako može zaključiti, nikada nisam živeo. Dakle, nisam mogao biti „drug iz detinjstva Jovice Stanišića“. Nisam, prema tome, pohađao gimnaziju ni sa Mihaljom Kertesom ni sa Radovanom Pankovom. Njih sam upoznao u 44. godini života, a za Stanišića sam čuo i upoznao ga godinu dana kasnije – 1992. godine.

Nisam „počeo da vičem po Beogradu 1973. godine“, jer sam tad bio pod uslovnom kaznom. Naime, 1972. godine sam bio osuđen u Okružnom sudu u Beogradu zbog krivičnog dela uvrede države i predsednika Tita i to na godinu dana zatvora, na dve godine uslovno. Nisam mogao „galamiti“ jer niko nije smeo da mi objavi bilo šta, pa čak ni pozorišnu kritiku.

Nisam bio glavni urednik „Studenta“ 1973. godine, već sam bio urednik „Studenta“ 1970. i 1971. godine, a glavni urednik sam bio u nekoliko zabranjenih brojeva tog lista. Nikada nisam napisao uvodnik pod naslovom „Ne dam Jugoslaviju“, niti sam „uvek umeo da uz veliku galamu probijam otvorena vrata“. Borba protiv ustavnih amandmana 1971. godine, kao uvod u pogubni Ustav SFRJ iz 1974. godine, nije nimalo bila komforna i bezopasna što zna veliki broj profesora i studenata Beogradskog univerziteta, a pogotovo profesor Mihajlo Đurić. Zabranjeno je nekoliko brojeva „Studenta“, redakcija je smenjena, ja sam bio pod tri istrage, zatim osuđen, izbačen iz SKJ-a i oteran sa posla sekretara časopisa „Ideje“. Teško da je to bilo zbog „otvorenih vrata“.

Studentski kulturni centar, u kome sam osam godina (1977–1985) bio sekretar i urednik pozorišnog programa, nije baš, kao ni „polusvet“ – kako kaže M. Vasić – okupljen oko „Vidika“, „parazitirao na komunističkim jaslama“, već je svoje pozorišne i mnoge druge projekte isključivo tržišno verifikovao. Podsećam na : Golubnjaču Jovana Radulovića, Tren II Antonija Isakovića, Korijen stablo i epilog Gojka Nikoliša , Politiku kao sudbinu Esada Ćimića, Oslobođenje Skoplja, Misu u A molu, Karamazove Dušana Jovanovića i Ljubiše Ristića… Nikakvih tu, u SKC-u, nije bilo „troškova, dnevnica i zapošljavanja“. U tim kao ni u mnogim drugim projektima ja nisam samo „vredno gledao“, već u njima aktivno učestvovo i zbog toga bivao partijski u dva navrata kažnjavan kao što sam se 1979. godine vratio u SKJ.

SKC ima veze sa Domom Udbe „Pane Đukić“ baš kao i sa predratnim Oficirskim domom. Bili su u istoj zgradi. SKC je još tu.

Edvarda Kardelja nisam nikada hvalio, a nikada ga nisam u pozitivnom kontekstu ni citirao. Markuzea, Ćosića, Lj. Tadića, M. Markovića, „Praxisovce“ – jesam.

Nisam bio glavni urednik „Književnih novina“. To je bio Miodrag Perišić. Ja sam bio urednik i komentator baš kao i u „Književnoj reči“ koja je takođe bila nekoliko puta zabranjivana, pa i zbog mojih tekstova. U to vreme „brat Jovica“ nije mogao da mi bilo šta savetuje jer ga nisam ni poznavao. Nisam nikada bio saradnik DB-a niti sam išao na informativne razgovore u tu Službu zbog „potpisa nekih peticija“.

Koliko je tačno da sam uz Stanišićev savet znao – a nisam ga ni poznavao – „kad treba napustiti brod koji pokazuje znake strukturnog slabljenja“ vidi se i po tome što sam pored već pomenutih kazni i neprilika i u NIN-u kažnjen poslednjom opomenom pred isključenje iz partije, a moja knjiga Osumnjičeno društvo je poslednja zabranjena knjiga u Srbiji. Povodom tih događaja, pa i u NIN-u, nikada se nisam smejao (ali ni plakao), a pogotovo ne da bi to M. Vasić mogao saznati ili čuti.

Jesam pisao o jugoslovenskoj krizi, učestvovao u mnogobrojnim razgovorima pa i sa slovenačkim i albanskim intelektualcima, organizovao okrugle stolove u „Književnim novinama“, uviđao i slutio a i strepeo od onoga što sledi, ali nikada nikom nisam u bilo kojoj prilici rekao ništa slično ovome: „Vi ćete da ginete u tom ratu, a ne mi“, a pogotovo se nikada nisam javno ni privatno bavio „dužinom one stvari“.

„Irelevantan predmet političke svađe“ sa Slobodanom Miloševićem i to što mi „tu nije nešto mnogo falilo“ vidi se po tome što sam razrešen dužnosti generalnog direktora RTS-a, šefa poslaničkog kluba SPS-a, člana IO SPS-a, a podneo sam i ostavku na mesto poslanika u Narodnoj skupštini. U RTS-u je, zatim, vođena šestomesečna istraga o poslovanju mojih saradnika i mene. Pošto je sve bilo čisto, nije ni moglo biti rezultata.

Otišao sam u privatne poslove i nikada nisam učestvovao u bilo kakvom švercu heroina, nafte, oružja niti cigareta, a pogotovo to nije moglo biti „ugrađivanje uz pomoć prijatelja iz detinjstva“ koga sam upoznao u 45. godini života.

Događaji u Budvi zbili su se 1999. godine, a ne 1997. godine… itd, itd.

Prijatelj sam sa Branom Crnčevićem. Veoma ga poštujem i cenim, ali koliko me pamćenje i obrazovanje služi, misao „nema Boga, pa je sve dozvoljeno“ ipak valja pripisati Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom. Oprosti, Brano.

Činjenice su neprikosnovene, komentar je slobodan – staro je novinarsko pravilo. Ne upuštam se stoga u raspravu o kvalifikacijama i diskvalifikacijama izrečenim o meni (uključivši i kletvu „kukala mu majka“!) u tzv. portretu, a na vašim čitaocima je da zaključe da li se na osnovu ovolikog broja materijalnih grešaka mogu donositi valjani zaključci i ocene.

Što se tiče „stida“, „postiđivanja“ i „dobrih argumenata“ kojima mi se mogu „začepiti usta“, mogu da kažem da ću se zaista, uvek stideti zbog onih koji u svojoj političkoj nemoći i intelektualnoj inferiornosti potežu protiv ljudi „argumente“ sinova i kćeri, majki i očeva, tašti i svekrva… Prema tim metodama imam, pored osećaja stida, i ponešto prezira. Isti takav odnos imam i prema onima koji te prepoznatljive metode hvale i umnožavaju.