Gde ste do sad?

„Miro Marković, koje Vam je od naručenih ubistava posebno pri srcu? Zašto nećete da otkrijete gde krijete Stambolića? Kako možete da lažete da u Vaše vreme nije bilo prebijanja demonstranata, čistki, gušenja medija? Navedite nam brojeve računa na koje ste sakrili državne pare koje ste nakrali tokom Vaše najcrnje diktature? Na kojoj adresi se krije Vaš sin Marko? Kad biste mogli da birate, koja bi Vam kazna za Vaša zlodela bila draža – streljački vod ili doživotna robija?“

To bi, možda, bila „prava pitanja“ koja bi zadovoljila autore pisama čitalaca koji su se u poslednjem činu Miloševićeve drame oglasili da nam održe vakelu kako treba raditi novinarski posao. Izgleda da smo mnoge razljutili zato što smo intervjuisali Markovićevu i navodno joj dozvolili, citiram, „da pravi sopstveni EPP„, da se „služi bezočnim neistinama koje ostaju bez komentara„, da se nismo „ništa od svega (masovno otpuštanje profesora… i drugih koji nisu bili po volji režimu, premlaćivanje studenata i građana po ulicama, nerazjašnjena ubistva, otimanje medija…) usudili da pomenemo„, plus da „nismo prelistali M.M. dnevnike„, zbog čega nas korisnica e-maila u talibanskom maniru optužuje za „novinarski PRESTUP“, pošto „gđi Marković namerno nije upućeno nijedno neprijatno pitanje“.

Da preskočimo paranormalne sposobnosti ovih pismopisaca koji „znaju“ šta nismo čitali, a šta smo „namerno“ preskočili; njihovo „znanje“ diskredituje poštenu polemiku. Tako smo se (novinari) našli na brisanom prostoru između kuražnih pismopisaca i objekta njihovog jeda (M.M.); pa bi i nama da okače metu (sad im M.M. više nije dovoljna?), da dalje treniraju u dlaku isti obračun sa drugačijim mišljenjem kakav je praktikovala bivša vlast – podmetanja, diskvalifikacije, laži.

Ukratko – da je iko od troje u podnaslovu pomenutih pismopisaca čitao intervju dalje od naslova, izbegao bi ponavljanje grešaka diktatora, kojima su novinari krivci za loše vesti, a pre svega oruđe za linč oponenata. Slaba uteha je da argumenti onih koji su ozlojeđeni pojavom Markovićeve u „Vremenu“ svedoče o posledicama četrnaestogodišnje Miloševićeve vladavine na mentalno zdravlje čak i onih koji sebe smatraju savešću društva. Krenimo redom. Od jednostavnih, za neke čitaoce teško dostižnih premisa:

1) Novinari nisu sudije, još manje egzekutori.

2) Forma intervjua pretpostavlja objavljivanje sagovornikove izjave tako kako ih je taj izgovorio. (Da ne ulazimo u laičke rasprave zašto intervju nije komentar.)

3) U civilizovanim državama poznaju pojam „presumpcije nevinosti“. Dakle – novinari nisu tužioci, niti povlače oroz u streljačkom vodu. Novinar u intervjuu objavljuje šta je rečeno „on the record“; na islednicima je da otkriju kriminalce, na tužiocu da dokaže krivicu, na sudiji da sudi. Itd.

Zato od novinara koji vodi razgovor ne treba očekivati nemoguće. Najmanje da psihološki slomi prevejanog političara, pa taj padne ničice i javnosti prizna grehe. Ali, izgleda da posle decenije sumraka nekima nije dosta novinara kao tužioca i egzekutora. Iz dikcije pisama (navedenih u podnaslovu) proizilazi da bi autore zadovoljila samo krv, da je potekla sa stranica novina. Nažalost, M. Marković jeste mnogima bila Gospa sa Dedinja, ali tu nema mistike iz Međugorja, nema suza, pokajanja. Sve je surovo jednostavno – ona živi u svetu koji je vaskrsao kroz intervju, još jednom. Šta ste očekivali – da će popljuvati deceniju i po vladavine svog muža, da će lično potpisati optužnicu protiv sebe, pohvaliti demokratske promene od 5. oktobra, spaliti svoje dnevnike?

Treba li dodati da je intervju dogovoren na izričitu želju uredništva lista „Vreme“, koje „ne bojkotuje nijednu važniju političku ličnost“. Što je proteklih godina Markovićeva nesumnjivo bila. Zato je tragikomična ovakva nagla demonstracija bojevitosti pismopisaca – ako ni pravosudni organi pola godine od smene vlasti nisu stigli po pitanju krivice M.M. dalje od „svima nam poznatih sumnji„, onda je licemerno očekivati od novinara da preuzmu mač (verbalne) osvete, sve kako bi zalečili frustracije onih koji su netom osetili žar demokratskih opredeljenja.

Nisu ništa manje podle optužbe da smo M.M. postavljali „namerno nespretna i stidljiva pitanja“. Da podsetimo – evo nekih od POSTAVLJENIH pitanja: „Nije li to očekivana reakcija na prethodni period kada su na vlasti bili Vaš suprug, SPS i JUL, na period hapšenja i prebijanja studenata i aktivista Otpora, čistki na Univerzitetu, represije nad medijima….“ (Konstatacija na tvrdnju M.M. da je njena porodica izložena pogromu.) Naredno pitanje, zapravo tvrdnja na odgovor M.M.: „Policija nije ostala pasivna, što se videlo tokom zime kada su demonstranti razbijeni vodenim topovima i batinani na Brankovom mostu.“ Posle izjave M.M. da na Univerzitetu nije bilo čistki, usledilo je pitanje „o masovnim otpuštanjima profesora i rušenju autonomije univerziteta„, kao i pitanje o „velikim sumama novca koje su ona i suprug prigrabili dok su bili na vlasti„, te „optužbe za naručena ubistva političkih protivnika“ (uz navođenje konkretnih slučajeva – Ibarska magistrala, nestanak Stambolića, likvidacija Ćuruvije, atentat na Gligorova, Badžu…) gde je „DB opisan kao lični servis“ M. Marković „preko koga je naručivala ubistva„. Bilo je i pitanja o „etničkim čišćenjima koje je naređivao Slobodan Milošević„, kao i o „zakonu o informisanju koji je gotovo ugušio slobodu štampe u Srbiji„. Nismo propustili (što nam podmeću) da podsetimo M.M. da su u vreme vlasti SPS–a i JUL–a njihovi politički protivnici od strane državnih medija i funkcionera „etiketirani kao izdajnici, špijuni i plaćenici„.

To su samo neka od pitanja i tema za koje pismopisci tvrde da ih nema u intervjuu sa Mirom Marković. Zaključak? Njihova vizija je samo povod da iskale bes koji nije bio toliki koju godinu unazad, dok su olako čitali njene dnevnike. Sada koriste smenu vlasti da lično, javno i bezbedno pljuju po familiji Marković-Milošević. Odvratnost je utoliko veća što cela stvar podseća na Odjeke i reagovanja, kada su slična pisma pisali oni, koji takođe nisu čitali, ali su pisali da bi osuđivali. Ono što je sigurno jeste da pre „Vremena“ nijedan medij u Srbiji nije postavio slična pitanja Miri Marković. Svako od nas je odradio svoje; zato je smešno nas, novinare, optužiti za njene reči.

Na kraju, čestitka pismopiscima što su bar u jednom (iako slučajno) pogodili srž, prebacujući nam „novinarski prestup“. E, tu smo baš slabi. Od kada se bavimo ovim poslom, radimo novinarske prestupe. Nikada nismo potpisivali državne razloge i fabrikovane istine; s profesionalne tačke gledišta – to smo odbijali, iako je put bio teži. Jesmo još sredinom osamdesetih pisali o udbaškim likvidacijama političke emigracije, o osuđenima zbog verbalnog delikta, kršenju ljudskih prava, stanju na Kosovu i posle 34 godina prohibicije objavili intervju i organizovali prvo pojavljivanje Milovana Đilasa na javnoj tribini u ondašnjoj SFRJ. Istina, sve to se dešavalo u Mariboru, pošto Beograd u vreme uspona Miloševića nije bio spreman za takav „novinarski prestup“.

Zato ne gajim simpatije za one kojima nacionalistička politika Slobodana Miloševića i politička promocija njegove supruge nisu bile sporne sve do najava mobilizacija. Da su ovi i drugi potpisnici sličnih pisama, kojima su sad za poniženje i bedu krivi svi izuzev njih samih, pre desetak godina sa jednakom strašću uzeli plajvaz u ruke, danas se ne bi čudili ko je to za Miloševiće glasao čak tri puta.

Najudobnije je svu krivicu svaliti na Slobodana Miloševića i familiju. Tako bi milioni oprali ruke, samo da krivicu skinu s vrata. Ali, pošto je 5. oktobra izostao rumunski recept, treba se suočiti sa Njima, ponovo. Ako želimo da društvo ozdravi, za početak treba naučiti da sa bivšom vlašću postupamo na pravno i politički korektan način, poštujući ono što ona nije – dostojanstvo i osnovna prava svakog, pa i optuženog čoveka.

To je nijansa koja nas razlikuje od Njih. Da stignemo do toga treba priznati da je krajem osamdesetih bilo premalo onih kojima se S&M nisu dopadali. Da ih je bilo onoliko koliko sada tvrde da jeste, onda bi demokratija sa manje tragičnim zakašnjenjem stigla i na ove prostore, a mi ne bismo vodili stupidne rasprave jesu li ili ne postavljena „prava pitanja“ Miri Marković. Ne bismo izbegavali katarzu frazom „nismo znali“. Tu je „Vreme“ krivo što sad objavljuje intervju s Njom, pa sve podseća da se znalo; i novinari smo za svaku osudu, jer je pitanja nisu ubila na mestu. Sve da bi vaša savest bila namirena.