Gde je gurnut Univerzitet?

Tekst aktuelnog ministra prosvete Gaše Kneževića u poslednjem broju „Vremena“ može se posmatrati kao (nepotpuni) izveštaj o radu, ispovest i javno pokajanje.

Sa analitičkim delom izveštaja, to jest njegovom kritikom Univerziteta u Beogradu, čovek se može složiti. Univerzitet kao institucija jednostavno ne želi da se reformiše. Većina zaposlenih na njemu – a nije reč samo o nastavnom osoblju – želi samo dve stvari: veće plate i da ih svi puste na miru, to jest da ih ni na šta ne teraju. U tome prednjači Univerzitet u Beogradu, koji ima oko polovine svih studenata i nastavnika u zemlji, iz koga su se razvili svi drugi državni univerziteti sem Univerziteta umetnosti, a iz koga nastavni kadar crpi većina privatnih visokoškolskih institucija. Rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu stavio je znak jednakosti između sebe i njega, a Nastavno-naučno veće između njega i univerziteta kao institucije, jer je najstariji i najveći. Koliko će drugi univerziteti uspeti da se reformišu, zavisi od njihovog rukovodstva i toga koliko će Univerzitet u Beogradu kočiti sistemske promene, između ostalog i nov zakon o univerzitetu. Sve u svemu, možda će neki državni univerzitet i uspeti da se reformiše, a razvoj privatnih će zavisiti od toga da li će njihovi vlasnici hteti da oni budu prvenstveno obrazovne institucije ili prvenstveno uređaji za naplaćivanje školarine.

Međutim, u Gašinom „izveštaju“ nedostaje kritika rada Vlade Republike Srbije. Univerzitet jeste takav kakav jeste, ali mu je Vlada omogućila da takav ostane. Njen rad imao je tri osnovna pravca. Prvi je bilo jasno nastojanje da se stvore preduslovi neoliberalnog tržišta i da se brzom privatizacijom obezbedi podrška staro-nove ekonomske elite, ali bez želje da se stanje sredi do kraja, jer toj staro-novoj ekonomskoj eliti ne odgovara potpuno sređeno stanje u kome nema mesta za ozbiljnije mućke. Pošto je to sređivanje obavljeno bez ikakve jasne privredne razvojne politike i bez jednog važnog dela pratećih zakona i propisa, ono se nepovoljno odrazilo na sve druge segmente, od onih koji su vođeni loše kao poljoprivreda do onih koji su vođeni dobro kao socijalni poslovi.

Univerzitet je u tom procesu guran ne ka boljoj nastavi i nauci, već ka što više samostalnog zarađivanja i komercijalizacije svoga rada. To je naišlo na dobar prijem i odjek kod onih fakulteta koji imaju jeftinu nastavu, a veliki broj studenata na samofinansiranju, ili pak mogu da komercijalizuju svoj rad prodajom usluga. Taj pokušaj skidanja univerziteta sa budžeta doveo je i do nekih katastrofalnih rezultata. Napetosti između fakulteta koji imaju različite mogućnosti za zaradu bitno su porasle, a vaga je pretegla na stranu onih koji imaju mogućnost zarade, pa je tako i komisija Univerziteta u Beogradu za razmatranje Nacrta zakona o univerzitetu imala kao članove uglavnom zastupnike razvoja univerziteta po načelu svaka vaška obaška.

To je istovremeno podstaklo pokušaj stvaranje privatnih fakulteta „na brzaka“ umesto da se donese moratorijum na osnivanje bilo čega dok se ne utvrdi opšta razvojna politika visokoškolskog sektora i ne donesu potrebni zakoni i podzakonska akta, pa tek onda omoguće čestita evaluacija i akreditacija i postojećih i potencijalnih novih državnih i privatnih visokoškolskih institucija. Sa takvim moratorijem bi privatni osnivači pritiskali da se što pre donese ili jedinstven zakon o visokom školstvu ili poseban zakon o privatnim visokoškolskim institucijama, u oba slučaja sa pratećim dokumentima, to jest bar preciznim standardima za kadrovske, tehničke i prostorne uslove rada. Sve bi onda bilo zasnovano na zakonu i mnogo bolje i mnogo lakše.

Umesto svega toga, Vlada je, delimice pod pritiskom univerziteta, ali još više zbog svog sopstvenog stava – setimo se samo Domazetovog svođenja politika naučnog razvoja na sitno preduzetništvo – sve započela i uglavnom okončala preganjanjem oko načina finansiranja i sitnim pogađanjem oko sadržine novog zakona o univerzitetu sa Univerzitetom u Beogradu, koji, tu ću se složiti sa Gašom Kneževićem, suštinski ne želi nov, reformski zakon.

I tu se najjasnije vidi drugi pravac rada Vlade: simuliranje sređivanja, od zdravstva, preko pravosuđa, zakonodavstva i službi bezbednosti do univerziteta. Na primer, kao član komisije koja je, posle mnogo muka i opstrukcije, napisala i predala Vladi prednacrt sadašnjeg Zakona o univerzitetu, bio sam zblanut kada sam čuo da je deo o lustraciji dat i Branislavu Ivkoviću na mišljenje, dakle jednom od onih na koje smo ciljali kada smo pisali te odredbe, a da je zatim i menjan po njegovim sugestijama. A pošto je Zakon nekako i donet, univerzitet je pušten niz vodu. Vlada je svesno zanemarila činjenicu da se krvna slika univerziteta bitno izmenila za poslednjih petnaestak godina, iako je ne mali broj članova vlade istovremeno zaposlen na univerzitetu i zna kakvo je stanje na njemu. Uostalom, i sam ministar kaže u svom tekstu da je stanje na Pravnom fakultetu loše, ali nigde ne kaže šta je on kao nastavnik tog fakulteta i ministar učinio da se to stanje izmeni.

U tome je tekst kao „ispovest“ loš. Brojni pokušaji jednog broja nas članova saveta i komisija koje je imenovala vlada da ukažemo na loše posledice pojedinih zbivanja na univerzitetu, nisu nikada urodili nikakvim plodom. Vlada nikada nije htela da se uradi objektivna, interna analiza stanja na univerzitetu, a kada je urađena eksterna evaluacija, nije htela da postupi po njoj.

Od dana našeg imenovanja u razne savete i komisije do ovih poslednjih dana vlade, Gašo Knežević nije reagovao ni na jedan jedini dopis, nijedanput nije sazvao nikakav konsultativni sastanak sa nama, nikada nije poslao ni najmanju povratnu informaciju na naše dopise i sugestije i, konačno, ali možda najvažnije, ni u jednom trenutku nije postupio ni po jednom od predloga koji su mu slati, a ni obrazložio zašto to ne čini, čak i kada smo ukazivali na drastična prethodna ili tekuća kršenja nekog od zakona koji regulišu rad univerziteta. Štaviše, kada je reč o Učiteljskom fakultetu nezvanično nam je preneto da Ministarstvo ne želi da se zbog jednog Učiteljskog fakulteta sukobljava sa Univerzitetom u Beogradu, a čak ni kolektivna ostavka koju su podneli svi „vladini“ članovi Saveta Učiteljskog fakulteta u Beogradu, nije izazvala nikakvu reakciju. Svest o tome da se ne mogu uspešno reformisati niži stupnjevi obrazovanja ako se ne reformiše univerzitet koji proizvodi nastavnike za sve stupnjeve nižeg obrazovanja, nije izgleda nikada doprla do Gaše Kneževića i Vlade. To što ni rukovodstvo Univerziteta u Beogradu nije želelo da se stanje na Učiteljskom fakultetu sredi, ne opravdava ni resornog ministra ni Vladu, jer je osnivač svih državnih fakulteta Republika Srbija, i odgovornost Vlade za dobar rad univerziteta ide pre odgovornosti svih drugih.

Ispovest znači da se prizna da Vlada nije imala nikakvu politiku razvoja visokog školstva u Srbiji. Zauzvrat, članovi Vlade su želeli da ne talasaju. Neke od njih, iako su sami profesori univerziteta, univerzitet i njegovi problemi nikada nisu zanimali. Zauzvrat su, izgleda, svi želeli da budu voljeni i popularni. Ne može se sprovoditi reforma jednog raspadnutog sistema, a biti voljen i popularan. Ali se može uraditi pošten posao za budućnost.

Kao „pokajanje“ tekst je bar dve godine prekasno napisan, a ne sadrži treći bitan pravac rada Vlade: svesnu repatrijarhalizaciju i reklerikalizaciju društva kojom je stvorena atmosfera obnove jednog odavno prevaziđenog monarhističkog i klerikalnog društvenog sistema, koji, uzgred budi rečeno, Srbiji nikada nije donosio ništa dobro. Vraćanje države i društva u predmoderna vremena započelo je stvaranjem posebnog Ministarstva vera, koje je u suštini bilo ministarstvo za podršku SPC, dok su ostale verske zajednice mogle da računaju samo na neke kolateralne dobitke, te dovođenjem Aleksandra Karađorđevića u zemlju pukom odlukom Vlade ili Zorana Đinđića, mimo svih zakonskih procedura. Uvođenje veronauke u škole i vojsku, slanje uplatnica za poklone za izgradnje Hrama svetog Save zajedno sa uplatnicama Infostana, prinudna doplatna markica uz poštanske pošiljke za isti cilj i niz drugih poteza, obavljeno je bez ikakve javne rasprave i mimo zakona, korišćenjem puke vlasti. Čak je i poništavanje Rešenja Vlade Narodne Republike Srbije o ukidanju statusa državnog fakulteta Bogoslovskom fakultetu obavljeno na isti takav način, jer nije usledilo nikakvo zvanično, obavezujuće objašnjenje ni Ministarstva ni ministra (izjave Srbijanke Turajlić nemaju nikakvu pravno obavezujuću snagu) šta su posledice i koji je dalji postupak da jedna interna obrazovna institucija – Bogoslovski fakultet – jedne verske zajednice – SPC – eventualno dobije status akreditovanog fakulteta, a sve da bi se ostavio prostor za sledeću (i sledeću) proizvoljnu političku odluku. Sličan način davanja političkog odobrenja za rad privatnom Univerzitetu u Novom Pazaru, a zatim isto takvo produženje te dozvole, mimo redovne procedure, samo potvrđuje želju Vlade da vlada kao vladar, a ne da upravlja zemljom na osnovu neke dugoročne politike razvoja usvojene u skupštini i rukovodi radom organa izvršne vlasti sprovodeći tu politiku.

Slažem se sa ministrom da je izgubljeno mnogo vremena. Rad na planu i programu i sistem prenosa bodova su za evropske univerzitete uglavnom već okončana faza; na redu je obezbeđenje kvaliteta. Mi smo jedva upalili motor reforme, ali nismo počeli čak ni da ozbiljno razgovaramo kamo putujemo. Ali, to je prvenstveno greška Vlade. To što su neke stranke izvornog DOS-a htele što više neoliberalne ekonomije, neke što više patrijarhalnih i klerikalnih odnosa u društvu, a neke malo jednog, malo drugog, dalo je u proseku rezultat Nove hrišćanske desnice u SAD – što više neoliberalne ekonomije i što više crkve. Posledica je bila duboka nezainteresovanost Vlade i samog ministra za stanje na univerzitetu, jer da ih je on stvarno zanimao, krenuli bi u rešavanje i po cenu sukoba sa njim. Ta nezainteresovanost je bila neposredno štetna za razvoj univerziteta u kadrovskom, organizacionom, nastavnom i naučnom pogledu, a privid sređivanja stanja na univerzitetu je samo prikrio tu štetu koja će se jasno pokazati krajem ovog desetleća.

Naravno da smatram da je sada bolje nego pod Miloševićevim režimom i ne verujem da ćemo se vratiti u devedesete sa bezakonjem, ratom i sistematizovanim haosom, ali ni ne očekujem da će neka nova vlada imati i za trunčicu bolji stav. Ona će jednostavno nastaviti sadašnju politiku prema univerzitetu, možda samo još više neoliberalnu i još više klerikalnu, a univerzitet će samo nastaviti da bude zadovoljan sobom i prividnom zavetrinom u kojoj živi. U stvari, čak se bojim da će biti još gora, s obzirom na njen mogući sastav i podelu resora.

I ovaj tekst je neka moja lična ispovest. Vlada me je imenovala u nekoliko saveta da, zajedno sa drugima koji su imenovani, štitim interese Republike Srbije, a doživeli smo ne samo da resorni ministar Vlade koja nas je imenovala nije hteo ni da razgovara sa nama već i da nam se vremenom sve više podsmevaju oni koji su univerzitet doveli u stanje u kome je danas i od kojih je bilo potrebno krenuti u raščišćavanje toga stanja. Oni se danas postepeno vraćaju na vlast u skoro svim institucijama. Jer, ne treba zaboraviti da se krvna slika univerziteta bitno izmenila tokom poslednjih 15 godina. Ali, to je naša greška; od onih iz devedesetih nismo ništa dobro očekivali, pa nas ništa nije ni moglo iznenaditi; od ovih smo očekivali više nego što smo smeli zato što smo to hteli, suprotno svemu što smo znali. Ko nam je kriv kada smo glupi, kada se na nas može primeniti Marfijevo pravilo da je iskustvo osobina koja nam omogućava da prepoznamo glupost svaki put kada je nanovo učinimo.