Džibra u metli

Simpatični su ovi naši komentatori: presuđuju svima; razumeju se u sve oblasti znanja; „popuju“ svima, pa čak i popovima, iako to nikad nisu bili; žele da se postave sudijama nad svojim profesijama, u svim sferama života i oblastima znanja; stavljaju na „vešala“ sve ljude svih profesija i skidaju ih sa vešala, kako im se kada dopadne.

Iako je pitko i čitljivo štivo komentatora Dragana Ilića pod naslovom „TV Manijak: Metlom na džibere“, nisam razumeo ko je taj koji ima metlu u ruci i pravo da mete džibere i ko su džiberi, ali, u svakom slučaju, ostalo je dosta, u ovom komentaru, džibre u metli, zbog čega je metla neupotrebljiva, a džiberi kao džiberi, ostali u džibri ljudskog postojanja. Takođe nisam razumeo, pri svemu tome, ko je tu manijak: naziv komentara, onaj koji ga piše ili su manijaci oni, ljudi i događaji, o kojima D. Ilić piše. Pa, pošto događaj ne može da bude manijak, za to je potrebna ličnost, pa ispada da smo manijaci: Dragan Ilić ili ja. Ja tu sintagmu, iako nisam uspeo da dešifrujem, odbijam kao tešku uvredu i insinuaciju, uz veliku indignaciju u svojoj duši, jer verujem da autor komentara nije stručnjak da daje takvu dijagnozu, koja je, u najmanju ruku, tužna i ružna, nevaspitana i nedolična. U svakom slučaju, ona je recidiv nekih drugih teških dana, za koje sam verovao da smo prevazišli.

Ružno je i to što je Ilić, pored komentara „TV Manijak – Metlom na džibere“ namontirao moju, a ne svoju fotografiju, kako se obično čini kod uglednih novinara. Ali, sve to više svedoči o duši samog Ilića, nego o mojoj.

Ilić nije hteo, ja bih rekao nije ni smeo, od „svojih kompanjona“, da vidi da ja nisam činio ni učinio nikakvo nasilje, jer sam kao slobodan čovek želeo da prisustvujem „kontramitingu“, da je nasilje prva učinila i druge na nasilje isprovocirala jedna „muška“ devojka – lezbejka koja je, bez ikakvog povoda, opalila šamar srpskom policajcu i da je to bila „kap koja je prevršila svaku meru“ u uzavrelom i naelektrisanom talasanju mase.

Zato postavljam pitanje „uglednom“ novinaru i komentatoru „Vremena“: Gde vam je objektivnost, nepristrasnost i istinoljubivost, g. Iliću? Niste li i vi „jedan od njihovih učenika“, kako je vratarka rekla apostolu Petru u Pretoriju Pontija Pilata (Jn. 18, 217). Niste li i vi jedan od homoseksualaca kada se zalažete za njihova, još u ovoj zemlji, nepostojeća i pravno neutemeljena „ljudska prava“. Pa, ako jeste, što ne dođoste na Trg Republike onog dana, 30. juna, da javno branite ista „prava“ ili svoje štićenike, nego me sada iz neke novinarske lože ili bunkera napadate.

Sve to, naslov i naziv komentara, pokazuje koliko je prljav izvor sa koga teče tekst toga komentara. Još je Ilić i uljudan, ali nije objektivan, jer nije rekao za šta sam se ja zalagao, šta sam tada ili na TV Palmi govorio, već je sve pojednostavio, da ne kažem karikirao. Istrgao je iz teksta moje rečenice, tukao je po vetru nebulozama, tumačio me je po svome nahođenju i po svojim zaključcima, što je nedozvoljeno i nekorektno. Ako je hteo da bude objektivan, onda je morao da iznese pred čitateljstvo moje navode, bez strasti i navijanja, da prepusti da čitaoci „Vremena“ sami donesu zaključak, nego on tuži i sudi, iznosi svoje tumačenje mojih stavova i tako isfabrikovano presuđuje. Čak je u potpunosti izostavio moje mišljenje, tvrdnje i zalaganje za nenasilje, a znao je da sam masu demonstranata na to pozvao, govoreći da treba mrzeti greh i porok grešnika, ali ne i grešnike, zbog čega sam naišao na nerazumevanje kod nekih demonstranata. Ali, izneo je svoje zaključke kao da ja imam predrasude, ne dokazujući u čemu su te moje predrasude, pa sam slobodan da ga pozovem na javni TV duel, čak i po cenu da smo obojica manijaci (to nije moje etiketiranje, nego etiketiranje D. Ilića!), i to da diskutujemo o pederastiji sa teološkog, medicinskog stajališta i gledišta pravne zakonomernosti – zakonodavstva u nas. Ali, samo uz jedan preduslov – uz nepristrasnog voditelja i slobodu izjašnjavanja, pa neka onda sami gledaoci presude: čije je mišljenje predrasuda, a čije istina, ko je manijak, a ko pošten intelektualac. Jer novinari, ako su objektivni, ne smeju da navijaju ni za jednu stranu. Njihovo je da iznesu sučeljene strane i stavove, a ne da presuđuju, što su oduvek činili „angažovani“ marksistički novinari do sada, budući da mi nismo mala ili nedorasla deca, imbecili, za šta nas Ilić i pojedinci drže.

Još Ilić traži da neko „od zvaničnika iz SPC-a“ komentariše moje prisustvo i izlaganje na „gej paradi“. Gde vam je pamet i pristojnost, gospodine Iliću?! Vi se niste ni rodili kada sam se ja opredelio, u jeku crnog gonjenja Crkve i sveštenika od komunista, kada su me vodili po sudovima, Udbi i komitetima da me saslušavaju i sude za krivicu koje nije bilo. I sad biste vi, od svojih „pajtaša“ i pristalica pederastije „i kod zvaničnika“, da ne kažem težu reč, tražili moje gonjenje. Ko vam to daje takvo pravo da nemate elementarno poštovanje prema svešteniku, prema njegovom vekovnom pozivu, koji dela shodno Svetom pismu, kanonima crkve, Krivičnim pravilima SPC, nadasve zdravom razumu i svojoj savesti, onako kako sam se i ja sa kojom rodio, kako su me vaspitali i obrazovali moji dragi roditelji i profesori?! Možemo li mi da delamo i po svojoj savesti, tako obrazovanoj ili urođenoj, da „ne pitamo zvaničnike u Crkvi“, jer i oni mogu da budu grešni, zabludeli, iskvareni. Ja nad sobom, pre svih, priznajem autoritet Gospoda Boga, Svetog pisma itd. Ko vam daje pravo da tražite moje prozivanje i saslušanje, ako sam vas dobro razumeo, od crkvenih glavara, kada vi niste vernik, „zvaničnika“ kojih se ja ne bojim zbog svog rada, jer delam po Božjem zakonu, nego se bojim Boga jedinoga i istinitoga. Pa, onaj ko se boji Boga, ne boji se ljudi. I ko se boji ljudi, ne boji se Boga.

Matija Bećković je, otprilike, rekao ovako: „Neka je prokleta zemlja u kojoj su psi slobodni, a kamenje vezano.“ Neka su prokleti novinari koji mute vodu na obe strane, po onoj narodnoj „dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane“, uz dužno poštovanje onim novinarima koji istinito i objektivno plasiraju informacije; po Gospodnjoj: „Poznaćete istinu i istina će vas osloboditi“ (Jn. 8, 32).

Ne mogu biti blagosloveni ni zemlja ni ljudi koji se tako međusobno blate kao da su svinje, ljudi koji kaljugaju u džibri druge ljude da bi sebe ustoličili. Zemlja u kojoj je dozvoljeno vređanje neistomišljenika, zemlja sumnjivih demokrata koji i ne znaju šta je demokratija i kada se zalažu za prava koja nisu utemeljena ni u Povelji o ljudskim pravima UN-a koja nisu uređena ni u jednom zakonskom ili podzakonskom aktu ove zemlje, prava koja su uzurpirana, nedefinisana kod nas, pravno nepostojeća. Ja imam pravo slobodnog i ispravnog čoveka, građanina koji pripada većini stanovništva, budući da je 81,9 odsto pravoslavaca, po popisu iz 1991. g. u Srbiji; ne dozvoljavate svešteniku, uz to predanom i savesnom nacionalnom radniku, sa dva doktorata iz teologije i filosofije, oba odbranjena sa velikim uspehom, prvi sa odličnim (10), drugi opisno („sa uspehom“, jer se tako definiše), da se odupre lavini i navali pošasti sa Zapada; zdravom i normalnom čoveku koji pripada heteroseksualcima, po svom rođenju (a ne opredeljenju koje u ovom slučaju nema nikakvo naknadno zakonsko dejstvo) i Božijem promislu. Moja prava su napadnuta od g. Ilića i gomile homoseksualaca. Država u kojoj nisu zagarantovana prava heteroseksualaca, koja postoje na papiru, a neki hoće da proture na mala vrata „prava homoseksualaca“ koja do sada nisu bila predmet zakonske regulative, ne može da napreduje, već da nazaduje i pred Bogom i pred ljudima, pred precima i pred potomcima. Nemamo dece, Srbija je bezdetna; suluda politika i političari su dozvolili ginekolozima da u bolnicama deca kasape i ubijaju nerođenu a začetu decu, budući da se godišnje izvrši preko 150.000 abortusa u bezdetnoj Srbiji. U mnogim mestima se škole zatvaraju, jer nema dece da ih pohađaju, gase se sela, jer nemaju prinove u stanovništvu; sutra neće biti „građana“ u građanskoj zemlji Srbiji, pa ona neće biti ni građanska ni nacionalna; nećemo imati ni vojnika u vojsci, ni profesora u učionicama i fakultetima, ni novinara u novinskim kućama, imaćemo sve manje heteroseksualaca, a sve više homoseksualaca. O temporas! O mores!

O, gorkog li vremena! Kako suludih (Rašković bi rekao ludih) li Srba, kako među njima da živim i kao sveštenik da delam, Gospode i Bože moj!