Da li je boks u modi

Srbija pokušava u poslednjih nešto manje od dvadeset godina da nadoknadi dva stoleća svog istorijskog kašnjenja. U toj žurbi nije ni moglo biti vremena za nijanse – sve političke, tačnije, ideološke kategorije pojavljuju se na istorijskoj sceni nužno u svom preživelom i prevaziđenom obliku. Jer ni istorija, kao ni priroda, „non facit saltum“, ne čini skokove, sve etape se moraju preći makar i po „skraćenom programu“. Dok su se srednjoevropske bivše socijalističke zemlje padom Berlinskog zida samo vratile svojoj kakvoj-takvoj demokratskoj tradiciji, oskudnoj ali postojećoj, balkanske zemlje su se tek tada suočile sa potpunim odsustvom oslonca u novijoj istoriji. Novi građanin se našao u čudu pred odgovornošću koju je morao da preuzme u demokratskoj praksi, pa su se mnogi, povremeno dovoljna većina, radije vraćali statusu podanika, komotnijem i, u svakom slučaju, jedinom poznatom i proživljenom.

Otuda i trapave, ali i vrlo surove forme vrednosti koje smo, navodno, jedva dočekali: kapitalizam i privatna svojina i inicijativa pojavljuju se kao otimačina, surova eksploatacija i dominacija mafije, višestranački parlamentarizam kao permanentna simulacija građanskog rata, kad nije čista nušićevska karikatura, državotvorstvo kao hajdučija i prostački šovinizam.

Takav ambijent nužno je iznedrio i određene ličnosti: Miloševića, surovog nastavljača jednopartijskog cinizma i arogancije, bez jasnog ideološkog uporišta, Šešelja, koji svojim desnim ekstremizmom i populizmom legitimiše najmračnije porive širokih slojeva siromaštvom i nepravdom frustriranog naroda, Koštunicu i njegove slavske intelektualce koji su samo svilena postava radikalskog grubog sukna, harizmatičnu i povremeno simpatičnu vrdalamu Vuka Draškovića, velikog improvizatora i postkomunističkog Prleta iz „Otpisanih“. Najzad i „demokratski blok“ sa DS-om na čelu, koji na svoj tas evropske vage mora da dodaje, preventivno, uvek koji gram više evropeizma nego što bi u normalnim okolnostima bilo nužno, uz dodatan napor da, iako stranka centra, obezbeđuje i ono što bi inače morala da obezbeđuje nepostojeća prava socijaldemokratska levica.

Meču koji je, bez unapred određenog broja rundi, započeo pre skoro dva veka između ekstrovertne evropske Srbije i introvertne balkanske Srbije, kao da se, ipak, nazire kraj. I to kraj na kome se neće proglasiti pobednik koji će goropadno poskakivati i slati poljupce, već kraj u kome će svi borci završiti sa kesama leda na slomljenim nosevima i rasečenim arkadama. Đinđić je poginuo u ringu ne stigavši da shvati da boks nije plemenita veština, Milošević je naknadno podlegao povredama, Drašković se izvukao sa par modrica i doživotnom zabranom boksovanja, Koštunici sa mnogo toga polomljenog i nagnječenog teško da će biti do boksa, a i sam boks je odavno izašao iz mode. Vreme dolazi za one koji znaju neke druge veštine i sportove, od kojih se postaje jači i više seksi, a ne pucaju arkade i nosevi. Zaista plemenite veštine.