Čuvari i ovce

Reakcije imaju dva zajednička imenitelja. Prvi se tiče preuzimanja od strane autora uloge čuvara, pa i arbitra kada su u pitanju javni moral i opšte stanje duha nacije (na stranu što je diskutabilno da li ovakve kategorije postoje bez onih kojima su glavna preokupacija). Mislim da je radi sprečavanja manipulacija i zabuna pre svega potrebno razgraničiti hrišćanske vrednosti (u svom najširem značenju) i one koji se predstavljaju kao autentični ili prirodni zaštitnici istih. Ukoliko bezrezervno prihvati ovakvu identifikaciju, društvo takvim grupacijama ili pojedincima daje mandat za mnogo širu delatnost nego što se na prvi pogled čini. To je ugovor koji nije pažljivo pročitan pre potpisivanja, pun klauzula ispisanih sitnim slovima koje, istina, nisu pisane nevidljivim mastilom, ali su kod strane koja je prihvatila ponudu uposlile lenjost da se uloži napor dubljeg razumevanja i promišljanja. Nije tu sporna potreba da se veruje, ona je prisutna kod svakog čoveka kao prirodna posledica ljudske nemoći pred univerzalnim pitanjima. Dok se tu nikako ne radi o slabosti, i te kako je sporno tu potrebu doživljavati kao moć da se veruje, privilegiju, višu vrednost, čime se otvara takmičenje gde pobednik, izabran po principu „ko će glasnije“, osvaja vlasničko pravo nad vrednostima koje pripadaju svim ljudima podjednako, i svakom čoveku ponaosob. Prostor za zloupotrebe je time otvoren, a pozicija neprikosnovenog autoriteta se brani svim raspoloživim sredstvima. Drugi zajednički imenitelj ta dva „pisma čitalaca“ jeste anahronost pogleda na svet svojih autora. Nijedan pogled na svet i mesto čoveka u njemu nije konačan, nepogrešiv, niti sveobuhvatan. Pluralizam ideja kao osnova moderne civilizacije ukida apsolutne istine, relativizuje značaj svih učenja i stavlja ih u odnos komplementarnosti, a ne suprotstavljenosti. Osnovni problem Crkve u nas i drugde upravo je nemirenje sa takvim stanjem, što nužno vodi u dogmatizam i isključivost. Priča o ugroženosti tzv. tradicionalnih vrednosti koju plasira dotični urednik časopisa „Dveri srpske“ izraz je nemoći i nemira izazvanog strahom od spoznaje da su krute kategorije stvar davne prošlosti, te da se iste pojave mogu otkrivati u različitim oblicima i nazivati različitim imenima, a da im se ne oduzme od suštine. Pojedincu nenaviknutom i nenaučenom na sagledavanje stvari iz različitih perspektiva takva difuznost (koja je jedini generator ljudskog napretka) može lako da poljulja temelje egzistencije koji nisu slobodno izabrani, već nametnuti. Sve to podseća na stanje duha prosečnog Amerikanca, Bušovog glasača, koji svojim političkim izborom tako zdušno brani „moral values“, koje su pandan sistema vrednosti samoproklamovane „pravoslavne omladine srpske“. Koliko god to paradoksalno zvučalo, postoji znatna sličnost između sadašnjeg društvenog trenutka Amerike i Srbije. U Srbiji danas, nažalost, prihvatanje humanističkih vrednosti umesto „tradicionalnih“ zvuči kao utopija i pored toga što i jedne i druge, mada sa različitih pozicija, često pokrivaju isti prostor. Humanističko opredeljenje nesumnjivo je verskom fanatizmu daleko veći neprijatelj od komunizma koji je takođe član porodice isključivih ideologija. Nerazumevajući mogućnost života zasnovanog na veri u čoveka, njegove snage i dobrotu, a ne u višu, nebesku silu, tvrdi „vernici“ „nevernike“ u ovoj zemlji olako etiketiraju po potrebi kao komuniste ili neoliberale. Takva objava rata je besmislena kad god se druga strana ne služi crno-belom logikom „ili si sa nama ili protiv nas“. Ekstremizam se hrani na sukobu, pa je i pucanj u prazno dobrodošao jer će ispaljeni rafali osuda i anatema već nekog pogoditi, ili makar zastrašiti. Netačna je tvrdnja da se Crkva ne povezuje sa nekim političkim organizacijama, da se ne meša u državničke poslove (dovoljno je setiti se poruka upućivanih parlamentu), te da ne doprinosi poistovećivanju nacije i vere (za šta su opet dovoljan dokaz agresivni javni istupi nekih predstavnika Crkve za vreme etničkih sukoba tokom devedesetih). Nisu li tribine organizovane na Mašinskom fakultetu u Beogradu plod saradnje i partnerskog odnosa SPC-a i „Dveri“ koje čine deklarisani desničari koji se neskriveno gade demokratije i u njenom doslovnom značenju, kojima slobodoljubivo ima pežorativan prizvuk, i koji otvoreno zagovaraju diktaturu, cenzuru i rat protiv „vekovnih neprijatelja“? Treba li analizirati političku pozadinu ovakvih ciljeva? Odsustvo čovekoljubive hrišćanske etike „brat je mio koje god vere (rase, nacionalnosti) bio“ u ovom slučaju Crkvi očigledno ne smeta jer je za blagoslov izgleda ponekad dovoljno nositi krstić oko vrata i pozivati se na pravoslavlje u svakoj prilici. Ova činjenica demantuje navode katihete o autonomnom delovanju Crkve. Koliko god na mnogim mestima delovao uverljivo, koherentno i pomirljivo, sadržaj pisma nažalost ne reflektuje stvarnost, već je po prirodi posla autora bliži idealističkom tumačenju hrišćanstva. Zagovaranje tolerancije i ograđivanje od štetnih društvenih pojava ne vredi mnogo ako se ne sprovodi u praksi. Još manje ako se jednoj od tih pojava daje legitimitet. Od silne erudicije i načitanosti profesionalni predlagači značajne literature zaboravljaju da se bez otvorenog uma i sa aktivnim mentalnim filterima znanje ne osvaja, nego slepo usvaja. Žalosno je što se u pokušaju diskreditovanja novinarke „Vremena“ insistira na njenom neznanju i neprofesionalizmu povodom toga što je sebi dopustila da pomisli da episkop koji je bio gost tribine o kojoj je reč, kao čovek od krvi i mesa, zdravih intelektualnih sposobnosti, može da ima lični stav. Označavanje holivudskih filmova kao izvora njenog znanja još je simptomatičnije za redukcionizam kojim se odlikuje isključiva svest. Nije tu problematična ocena holivudskih filmova koji u najvećem broju slučajeva jesu bezvredni konzumentski proizvodi, već to da sam pomen posete bioskopu kao ponuđene alternative religijskom predavanju povlači instant zaključak da novinarka preporučuje dokolicu uz praznoglavu zabavu. Možda je autorka imala na umu film kao umetničku formu koji se, kao i ostale umetnosti, neretko bavi temama koje religija zabranjuje, ili svoje predmete tretira na „načine protiv kojih Crkva ima nešto“. Ako se neko na satiričan i originalan način bavi bračnim životom, kao npr. Vudi Alen, on ne propoveda, ne zagovara, ne nagovara, niti bilo kome nudi bilo kakav model ili stil života. Svaka istinska umetnost ima za suštinu lični izraz, i po definiciji isključuje propoved i propagandu. Ako se tako doživi, niko nema razlog da se oseća ugroženim ili povređenim. Provokacija, ako postoji, deluje isključivo na ravni mentalne obrade primaoca koji sam donosi odluku o tome da li mu se vizija umetnika dopada ili ne. Ona u svakom slučaju doprinosi razumevanju ljudske prirode. Da li je to toliko zastrašujuće? Konačno, reč-dve o ličnom preobražaju. Sebeukidanje je neophodno upravo u meri u kojoj je pojedinac opterećen balastom prošlosti i svime usvojenim što onemogućava samoostvarenje. Čovek koji se odriče svog ličnog identiteta da bi ga zamenio kolektivnim ne može da bude srećan. Ako se nekom ovde mnogo toga čini suviše apstraktnim i udaljenim od osnovne teme, smatrao sam svrsishodnijim ovakav pristup od komentarisanja besmislica tipa „Sigurni smo da je više antisemita među samim Jevrejima nego među nama“, ili pokušaje ironije tipa „Zar nismo sa Miloševićem počistili i svaki pomen srpstva?“. Za razliku od dvojice čitalaca koji su se oglasili u „Vremenu“, ja ne predstavljam nikog do sebe samog. Nije li tako najbolje?