Čovek je u pravu

Evo, baš nekako jutros, u poslovnici JAT-a u jednom evropskom gradu:

„Dobro jutro, ja bih da kupim kartu za Beograd, koju sam rezervisala… kako nema rezervacije, pa pre dva dana sam sa vama pričala i napravili smo rezervaciju!“

„Ništa, ništa to nije, evo sad ćemo mi začas…“

(Zvoni telefon, gospodin se uredno javlja.)

„Ooooo, zdravo, kako si, ma evo, ne nemam posla, bože sačuvaj, samo ti reci… ma znam, ja više ne razgovaram ni sa doktorom ni sa konzulom, odavno sam ja s njima raskrstio, ne znam šta ti još s njima govoriš…“ (Meni upućen šapat, jedva da sam razumela: „Kako ime ono beše?“ Odgovorih šapatom, valjda da ne uznemirimo gospodina s druge strane žice, da slučajno ne pomisli da ovaj ovde ima posla, pa možda prekine vezu ili ne daj bože pozove kasnije. Okreće mi monitor, da prepoznam svoje ime i proverim da l’ su datumi okej. U redu su, klimnem glavom, pokazana mi je i cena na istom monitoru, vadim novce jer ovo je jedino mesto u celoj državi gde ne posluju s karticama, valjda su nepoverljivi, šta li, vole kad šuška)… „E sad, stani malo, samo malo, da vratim kusur, sad moram da ustanem, ma ne ne ne nije problem nikakav, samo sačekaj sekundu, sad ću ja…“

Ostavi čovek slušalicu, meni nekako neprijatno, kud sam i dolazila u nevreme, još nemam sitno, muka živa sa mnom, vrati čovek kusur do u cent, šapuće ponovo: „Hvala vam puno, do viđenja“. „Do viđenja i vama“ šapućem i ja… Vraća se svom prijatelju koji čeka na vezi i kaže najljubaznije: E, izvini molim te…

I tu mi za trenutak pukne film! A gde je meni „Izvini“?! Pa ko je ovde mušterija, ko kupuje kartu bar četiri puta godišnje po ceni ko da idem na Mars?! Zar ja da šapućem, i da se svaki put, pre nego uđem u ovu kancelariju, koncentrišem, preslišavam, da nešto ne kažem pogrešno da se neko ne uvredi! Ko onomad kad sam zamolila da promene moj kontakt telefon – pa sam baš iznervirala gospođu, jer je to toliko komplikovana procedura, a kompjuteri spori, a ja našla da izvoljevam. Ili onomad kad sam zvala da rezervišem kartu u 16.45h pa mi gospođa nervozno rekla: „Znate šta, danas ste malo kasno zvali, da zovete vi za dva-tri dana opet…“ Dokle, bre! E, pa, dokle ima JAT-a.

Ali, izađem iz kancelarije JAT-a u miru, bez teških reči i mrkog pogleda. Sve mislim, doći će sve na svoje, imaću i ja para da idem Lufthansom, ili će bar još neki prevoznik doći u našu Srbiju.

I onda osvane intervju gospodina generalnog Starčevića i ja shvatim: biće tako dok je JAT-a i nas „lojalnih putnika“, i zaboli koliko je čovek u pravu, i podseti da ovo „šikaniranje“ postoji samo zato što imaju koga da šikaniraju, i podseti gde nam je mesto kad ovako može da priča javno, da jasno i glasno i na sva zvona traži od Vlade da ukine konkurenciju jer ne daj bože da propadne naše avio-čedo (pa evo samo što nisu stali na noge, gubitak je tričavih 14 miliona evra!, a mogu oni da posluju pozitivno, nego valjda neće, ne isplati se, šta li), ne daj bože da iko u Srbiji skupi neku kintu i otputuje povoljno negde van, kad ima toliko lepih mesta i kod nas… I nikad se ništa neće promeniti.