Bucmasti snajperista

U poslednjem broju „Vreme“ je objavilo tekst o molitvenoj šetnji koju je povodom ubistva maloletnika i porasta maloletničkog nasilja organizovalo Ministarstvo prosvete i sporta. Isto ministarstvo najavljuje i policijski čas za maloletnike. Tek što sam završio sa čitanjem članka, pogledao sam kroz prozor i video dva desetogodišnjaka na prozoru zgrade preko puta kako naoružani plastičnim snajperom i magnumom nišane prolaznike na ulici. Ne smem ni da pomislim čega su se igrali. Možda Sarajeva? Ili možda „12. marta“? Mali debeljko uzbuđeno je povikao: „Ja ću da ubijem biciklistu! Ubiću onog biciklistu! Jebaću mu mater biciklističku!“ Setio sam se tad onog starog paradoksa, kad neko kaže da treba ubiti sve Jevreje i bicikliste, svi pitaju zašto bicikliste. Ovde izgleda ni to više ne važi. Podrazumeva se da niko, ni Jevrejin, ni biciklista, ni astrofizičar, ni vegetarijanac, ni pas, ni mačka nisu bez razloga na nišanu. Usput, treba li uopšte da pomenem antisemitske plakate koji su ovih dana osvanuli po Beogradu? Umesto zaludnih šetnji, hoće li u Srbiji iko naći hrabrosti da predloži zakon o zabrani prodaje i proizvodnje igračaka u obliku oružja? I zna li ministar prosvete makar ime romskog dečaka koji je pre nekoliko meseci bačen sa Brankovog mosta? Bilo bi suvišno pitati da li je obišao njegov grob.