Biciklisti nisu krivi

Ova polemika privodi se kraju, sudeći barem po tome što je Srđa Popović očito voljan da iz nje izađe i napusti početnu temu, a ne pojavljuje se niko drugi da tu štafetu prihvati.

Srđa tvrdi da nije bilo reči o „srpskoj krivici“ i da sam ja otvorio razgovor o tome zamenivši tezu, a teza je da postoje pojedinačni zločini i zločinci koji „šetaju među nama, sede po kafanama, vozikaju se automobilima…“ i da ih treba pokažnjavati. Pa, ako mu to nešto znači, totalno sam saglasan s kažnjavanjem zločinaca, ali ne vidim šta o tome ima da se priča i kako ja mogu da doprinesem tom poduhvatu. Možda da ubuduće malo više obratim pažnju na te što šetaju, sede po kafanama i vozikaju se.

Ispada, naime, iz ovog opisa, da ovaj grad (cela zemlja?) prosto vrvi od ratnih zločinaca. Da li to Srđa veruje da ovde svako svakome treba da bude sumnjiv? Da li da izuzmemo makar najmlađe i najstarije? (Naravno, posle svega neću pomenuti nikakvo izuzimanje žena ni iz čega.)

Srđa kaže da naša država treba da goni naše zločince. Ja sam, valjda, negde rekao nešto suprotno. Da mi hapsimo njihove, a oni naše? A ako mi već nudi pozitivne primere delovanja hrvatskog Helsinškog komiteta i „Feral tribjuna“, mogao bi da se upita i zašto je hrvatska vlada upravo odbila da izruči generala Bobetka Hagu. Zbog odbijanja da se suoči sa zločinima? Pa, mislim da je stvar složenija i da deo problema leži na strani samog Tribunala koji zaista pomalo „kriminalizuje istoriju“.

Ne samo da jeste bilo reči o „srpskoj krivici“, odnosno o kolektivnoj, odnosno o etnifikaciji i deetnifikaciji zločina, nego je od toga ova polemika započela i bez toga je ne bi ni bilo. Sam Srđa Popović govorio je o tome u najvećem delu svojeg prvog javljanja.

Neću da kažem da tu nema ničega i da tema uopšte ne postoji. Mislim, na primer, da ima mnogo smisla raspravljati o tome kako se dogodilo da neko kao Slobodan Milošević u jednom trenutku zadobije gotovo jednodušnu, oduševljenu podršku naroda. Ili o tome ko je sve kako i zašto ratovao u bivšoj Jugoslaviji. Ili kako je Beograd bio uspeo da se sukobi s celim svetom. Ali, ovakve teme ne otvaraju se onako kako to radi Sonja Biserko, prosto sipajući optužbe i uvrede eda bi zadovoljila sponzore. Niko ne pristaje da razgovara pod tim uslovima.

Ko krene tim putem sasvim je sigurno da će dobiti potvrdu svoje polazne pretpostavke: da Srbija (srpska elita?) odbija da prizna bilo kakvu odgovornost. Ko ne razume zašto ljudi ovde nisu oduševljeni Haškim sudom, ko to uzima za dokaz kolektivne moralne zaostalosti taj neka najpre ozbiljno porazgovara sa samim sobom.

Najzad, moram da kažem da se ne osećam odgovornim ako se čaršija malo zabavila ovom polemikom. Srđa je protiv toga i traži da „o privatnim stvarima pričamo privatno, a o javnim javno“, ali on je taj koji se javnim putem meni privatno obraćao. Ko će sprečiti čaršiju da malo seiri u ovakvoj prilici? A i šta je naročito loše u tome?