Prema najsvežijim rezultatima istraživanja, televiziju gledamo malo manje nego lane. Rumuni prednjače sa 340 minuta dnevno, mi smo na drugom mestu sa 306 minuta, a slede nas Portugalci i Amerikanci. Dakle, da blejimo – blejimo! Pa, šta smo to tokom 2014. gledali svaki dan po pet sati
"Fraza ‘Sačuvaj me, Bože, hrvatske kulture i srpskog junaštva’ netočno se pripisuje Krleži. Nigdje kod Krleže ne postoji ta veza kako se ona izriče u Hrvatskom Faustu. Nju sam ‘kupio’ od svoje bake. U pomanjkanju opipljivih povijesnih realija, političkih silnica, pa i materijalnih pretpostavki da se kolektivni usud doživi kao kolektivni subjekt, jako je opterećen sam pojam kulture, i dakako, on je idealiziran: Nemamo ništa, ali smo kulturni. Nažalost, izašlo je da to nije nikakvo osiguranje od povremenog pada u barbarstvo. Nasuprotno je, dakako, ‘srpsko junaštvo’. Da ni to nije nikakva garancija protiv pada u barbarstvo, slijedi valjda iz same stvari. Geneza ovoga sklopa slična je genezi sklopa – ‘tisućgodišnja kultura’. Otud je opravdano što se obično citiraju u paru kao nešto od čega valja uteći dragome Bogu"
Jedna od veština koju su srpski tabloidi vrlo brzo, vrlo efektno i do savršenstva savladali jesu kampanje protiv javnih ličnosti – od viđenijih opozicionara, preko bivših ministara, estradnih zvezda, sindikalnih lidera, aktivista nevladinog sektora i, uopšte, protivnika bilo čega za šta se određeni tabloid u određenom trenutku zalaže
Jedva je četvrt veka prošlo od pada Berlinskog zida, a Mihail Gorbačov, ključni protagonist tog događaja koji je simbolički označio kraj Hladnog rata, već govori o početku nove hladnoratovske ere. U upravo proteklom međuhladnoratovskom intervalu mnoge su umetničke i filozofske reputacije doživele eroziju. Neke reputacije, međutim, makar i stvorene u hladnoratovskom kontekstu, opstaju i izvan tog konteksta. Takav je slučaj sa Isaijom Berlinom
Kako su tabloidi preuzeli ulogu stranačkih glasila, dodatno razvili već uhodani sistem u kojem rade u korist različitih interesnih grupa i na taj način doveli do tabloidizacije društva i direktnog gušenja prava na slobodu mišljenja i govora
Bilo kakvu medijsku analizu teško je danas zamisliti bez reči tabloid, tabloidizacija ili tabloidno. Iako na naslovnim stranicama objavljuju psovke, ljude nazivaju pogrdnim imenima, najavljuju hapšenja i unapred presuđuju, iako se već neko vreme percipiraju kao partijska glasila i sredstva obračuna između različitih interesnih grupa, tabloidi su istovremeno među najtiražnijim izdanjima u Srbiji
Ne deluje odveć mudro licitiranje imenima intelektualaca i novinara za opoziciono okupljanje svih patriotskih snaga. Jer, DSS nije pao ispod cenzusa zbog manjka intelektualizma nego zbog činjenice da prosečan birač nije prepoznao državotvornu i ustavobraniteljsku politiku kao presudnu
Peko Dapčević je vozio džip. Koča Popović spačeka. Da li su bili skromni, ili su odricanjem od službenih automobila i šofera, svako na svoj način, zapravo naglašavali svoju posebnost? Jedan dete iz crnogorskog sela, drugi iz gradske, buržujske porodice, nadrealista. Obojica su heroji partizanske legende, ali nezgodno je kad heroji dočekaju penziju, kada počnu da ih muče prostata ili staračka zaboravnost. Uskoro će i poslednji svedoci Drugog svetskog rata i nastanka Titove Jugoslavije i njenih heroja nestati sa lica zemlje, lepo bi bilo da za nama ne ostanu baš sve same laži
U prethodnih dvadesetak godina, dok su na vlasti u Beogradu bili Srpski pokret obnove i Demokratska stranka, u "ratu za interpretaciju istorije", u nekoliko talasa i pravdajući se antikomunizmom, sa beogradskih ulica su sistematski brisane table s imenima antifašističkih boraca. Nova gradska vlast načinila je zaokret u ovoj politici dajući dvema beogradskim ulicama imena slavnih partizanskih komandanata – Koče Popovića i Peka Dapčevića
Gde je vreme kad sam čekao voz sa naramkom friške štampe – "Politika", "Jež", "Vjesnik u sredu", "Ilustrovana ", "Start", NIN... Ni nalik nismo ni Dunav stanica ni ja onome što smo bili pre pa manje od pola stoleća
Čitave ekipe novinara Studija B – da budemo pravedni, ne samo njih – bile su proganjane, otpuštane i sprečavane da rade svoj posao. Danas umesto policije to čine same kolege u službi nekih moćnika aktuelnog režima i samim tim vlastima je situacija olakšana. Nekada su urednici štitili kolege, dok danas zarad svoje stoličice progone sve oko sebe
