Za svega petnaest godina aktivne karijere Bil Viters postigao je da ga putem radija, kompilacija i reizdanja stalno slušaju, njegove refrene učestano koriste za reklame, TV i filmove, a bezbrojne obrade i semplovi njegovih numera produžavaju uticaj. Da to nisu ritam-i-bluz i rep, rekli bi kao za starogradske "pesme koje su postale narodne još za života svog autora"
"Današnje vlasti se ne bave rokerima, ne zato što su se vlastodršci iznenada glazbeno prosvijetlili, nego ih baš briga. A vjerojatno i znaju da rokeri po sistem nisu opasni. Malo mlate kosama (ako ih imaju), odvrću ta svoja pojačala i vitlaju gitarama, deru se i vrište, ali, ništa zato... proći će ih to. Političari su u obračunima prema političkim protivnicima/neistomišljenicima, i prema vlastitim građanima – puno odlučniji i efikasniji. Ju nou vot aj min"
Koncert koji ovog marta, kao i svih prethodnih od 2003. godine, Beogradska filharmonija posvećuje Zoranu Đinđiću, jeste priča o Betovenu i njegovim sledbenicima
Dvojka je dirigovala, Četvorka skinu kapuljaču sa glave, pa uze da se presamićuje i bljuje, Časni sudija ga obiđe i izmasira mu vrat
Među onim pločama koje su se mogle desiti samo jednom, ističe se album koji je pre četiri decenije postao svojevrsni vrhunac modernizma u rok muzici. Inspirisan afričkim pogledom na svet, ostavio je za sobom jedinstvenu veru u budućnost koja pripada svima
"Svi naši problemi kao vrste na planeti počeli su onog časa kad smo boga izvadili iz prirode i stavili tamo negde gore, na nebo. Tako smo ga udaljili od sebe, ali i od prirode, koju smo istog časa prestali da vidimo kao nešto što je sveto"
Ovogodišnja dodela Gremi nagrada nedvosmisleno je potvrdila: najveće nove pop zvezde su žene koje su istovremeno i autori svoje muzike. Pre svih Bili Ajliš, koja je dobila sve što se moglo dobiti, ali i Lana Del Rej, koja nije dobila ništa, ali je napravila jedan od najboljih albuma godine. Da li je ponovo došlo vreme u kome se važni umetnički i društveni pomaci dešavaju na top listama
Dva viteza iz Verone, režija Mia Knežević, Šabačko narodno pozorište
"Ukoliko hoćeš da pišeš, moraš da shvatiš da će neko tvoju tragediju posmatrati kao šalu. Ukoliko to nisi spreman da prihvatiš, nemoj pisati. To dalje znači da ne možeš pisati bez empatije i ljubavi prema cijelom svijetu. No, sebe u toj priči moraš prestati doživljavati ozbiljno. Da citiram Vendersa: sve u ovom životu treba posmatrati ozbiljno osim sebe samoga"
"Ne verujem da je iko ko je odrastao devedesetih izbegao da ponese određenu vrstu traume zbog stvari koje su se dešavale, samo zavisi kako se odnosio prema njoj. Čovek se prilagodi na svašta, nije to problem. Problem je šta se dešava u čoveku kad živi takav život koji ga menja na ćelijskom nivou"
