Premijere (1)
Ludilo tiranije i neizbežnost pobune
Alber Kami: Kaligula; režija Snežana Trišić; Narodno pozorište
Alber Kami: Kaligula; režija Snežana Trišić; Narodno pozorište
Prema rezultatima poslednjeg PISA testiranja 40 odsto petnaestogodišnjaka u Srbiji funkcionalno je nepismeno. Javnost se zabrinula zbog posledica ove pojave, zbog vidnog osiromašenja jezičkih, emotivnih i kritičkih kapaciteta učenika, a o njenom uzroku – krizi čitanja, koja počinje u osnovnoj školi – retko se govori
Film Maše Nešković je po mnogo čemu atipičan za srpsku kinematografiju i može se, eventualno, po određenim podudarnostima u tonu i pristupu, dovesti u vezu sa debijem Mine Đukić, filmom Neposlušni
"Teško je očekivati da se masovno oslobađa zaključana energija u društvu koje je, kada se posmatra šira slika, duhovno dovedeno na rub egzistencije. Mladi se plaše da se u bilo kom smislu bave nečim što im ne donosi sigurnost, a velike ideje su uvek vrlo nesigurne"
Svaki put kada se menjaju društvena uređenja, prolaze tragična ratna i poratna vremena, ruše se vrednosti i grade nove, traži se jasna odluka, preživeti ili ne. Grad je ovde kontekst i nemi svedok, aktivni činilac koji istovremeno i trpi promenu i menja se, sam ističući svu tragediju glavnog lika
"Moja rečenica je laka zato što nisam oduševljen činjenicom da pišem. Potrebno je zaboraviti da si pisac, a u nekim slučajevima je, čak, poželjno zaboraviti i šta si želio da kažeš. Ta neopterećenost pomaže. A ono što zovemo stilom, to je samo muzika koju smo u stanju da čujemo. Ko nema sluha, nema ni stila"
Ogovarali smo višestranačke političare, ali i kolenice, glave u škembetu, pite, sireve... Tada mi se činilo da baš nekako svi idemo na bolje. Plonker (što bi rekao Del Boj). Ili srpski – glupak!
Koliko su krute društvene strukture i koliko sputavaju čoveka u njegovim ulogama? Koliko smo toga svesni? Kome je kroz generacije upućen zadatak da "razbije čini" unesrećene, u ovom slučaju ženske, ali i muške sudbine
Nova scenska forma nastala iz želje da se dramska radnja učini tečnom poput muzike, a da se pozorišnim događajima obezbedi uzbudljivost i energija koncerata
"Ako se već bavimo time, mora da bude bolje nego da nas boli uvo. Osetim ponekad da postoji filozofija, kao, ako se NE baviš nečim – tipa sviranje, pevanje, oblačenje, kretanje na sceni – onda će biti najautentičnije... kao da trud umanjuje originalnost – potpuna besmislica"
"Kada idemo da gledamo izložbe, sve vreme nam se nudi taj neki letak, uputstvo šta treba da vidimo, šta je umetnik želeo da kaže. Zašto moramo da imamo pomoć da razumemo šta je on hteo da uradi ako se to ne vidi ili se ne oseća"