Ako me sećanje ne vara, bilo je to u proleće 1990. godine. Javio mi se gospodin Nikola Karaklajić, internacionalni šahovski majstor, ali i jedan od pionira koji su ranih šezdesetih doneli rok u Jugoslaviju. I moj prvi urednik. Rekao je da je u Beograd stigao Mark Istern, koji je sedamdesetih u Nikolinoj čuvenoj emisiji „Veče uz radio“ imao rubriku o engleskim rok aktuelnostima. Mnogi tadašnji tinejdžeri su je zapamtili. Istern (pseudonim, naravno) je snimao priloge na srpskom i odjavljivao se frazom „iz londonskih studija BBC-ja“.
Kaže Nikola: „Voleo bi da se vidi sa nama dvojicom. Ne znam šta da radimo, malo mi je problem, on je odseo u rezidenciji britanskog ambasadora pa je predložio da se večeras tamo nađemo“.
Uhvatila me frka. Kako da se obučem, kako da izgovorim „vaša ekselencijo“, kako će izgledati što ćemo doći mojom krntijom, opel kadetom iz hipi 1967. godine. Njegova ekselencija Piter Hol je, naravno, bio ljubazan domaćin. Tečno je govorio sprskohrvatski. Poluzainteresovano je odreagovao kad sam rekao da sam novinar. Ali kada sam spomenuo da sam muzički kritičar, oči su mu zasijale. „Da li volite The Rolling Stones?“, pitao je. Bila je to ljubav na prvi pogled. Posle par viskija stigla nas je glad. Svi su pogledali u mene očekujući predlog za kafanu. „Avalica“ je bila najbliža. Čim smo seli, Piter je počeo da pomno proučava jelovnik. Kada me je pitao „šta su brizle“, nisam imao pojma. Kelner je pomogao komično pokazujući na svoje krajnike i objašnjavajući da su to neke žlezde kod krave. Bez razmišljanja je naručio. Pušio je bez prestanka. Tada mi je rekao da je pred polazak u Jugoslaviju dao intervju za world servis BBC-ja. Intervjuisao ga je beogradski novinar koji mu je rekao da će mu biti super u Beogradu jer mnogo puši. Bio je to početak divnog prijateljstva. Vodili smo Pitera i njegovu suprugu po dorćolskim, zvezdarskim i čuburskim mehanama. Ogovarali smo višestranačke političare, ali i kolenice, glave u škembetu, pite, sireve… Tada mi se činilo da baš nekako svi idemo na bolje. Plonker (što bi rekao Del Boj). Ili srpski – glupak!
Kada su The Rolling Stones svirali na Ušću u leto 2007. godine, moj kolega Sergej Bibić i ja smo bili zaduženi za kamermane, foto-reportere i upoznavanje i slikanje dvadesetak domaćih muzičkih aktera (srpski rečeno meet and greet). Oko 19 sati, kada je to sretenje završeno, menadžerka Dženi nas je odvela u restoran u bekstejdžu koji je organizovala žena Rona Vuda. I dok smo jeli razne đakonije, iza improvizovanog plastičnog zida čula se ležerna svirka. Neki slow rhythm & blues instrumental.
„Znaš li ko ovo sad svira?“, pita nas Dženi.
„Jedna od ove dve engleske predgrupe?“
„Jok, Stounsi ti sviraju dok večeraš. Zagrevaju prste.“
Još čuvam VIP propusnicu uz tog ekskluzivnog ad hoc ugostiteljskog objekta. Poenta ovog sećanja je da mi je sve vreme bilo krivo što ser Piter nije bio sa mnom pa da podelimo radost. Jer i tada mi se činilo da posle svega nekako idemo na bolje. Glupak!
Šta sam uopšte hteo da kažem u ovom provetravanju sećanja? Nekada davno „u vreme hipija“ stvarno naivno sam mislio da muzika može da promeni svet. I da će to uzajamno prepoznavanje ljudi koji su slušali iste ploče trajati uvek. A onda je to postalo redovan deo neukusnog političkog marketinga (nikako ne mislim na Pitera, on je u javnosti baš bio profesionalno ozbiljan). Ali ovi jadno savetovani naši… Koštunica je tromim glasom tvrdio da voli The Rolling Stones (bunt Kita Ričardsa je prosto kipeo iz njega). A onda su se on, Matija Bećković i Velja Ilić zabavljali u prvim redovima na nastupu Cece ispred Skupštine. Toma Nikolić se u grotesknoj kožnoj jakni ruskih bajkera slikao na koncertu Deep Purple. Mlađan Dinkić je (ranih osamdesetih je imao grupu Galerija i baš zanimljivo, tako se zove i betonska skalamerija pored Gazele, a u okviru „Beograda na vodi“) sa Monetarnim udarom kao neki splavarski orkestar nemilosrdno skrnavio ex yu klasike. Ali je zadovoljio frustraciju i najzad objavio svoje kompozicije. Siniša Mali se stidljivo diči da je svirao u pank grupi (zaboravio sam joj ime). Na utisnutog Nebojšu Krstića ne bih trošio karaktere. Primera ima previše. Lepo peva Dram, jedan od novih domaćih bendova – „Nećemo promeniti svet“.
Ovih dana u dokolici razmišljam da kad najzad (nadam se ubrzo) odem u penziju, tu crkavicu podebljam (ako opet na opštu polzu deo ne bude dobrovoljno doniran SNS-u) vodeći rokenrol ture po Beogradu. Bilo bi tu zanimljivih tačaka: Zemunska sinagoga, Dadov, Sajmište, Hipodrom, Ušće, Hajdučka česma, donji Kalemegdan, Pinki, Pionir, Hala sportova, Dom sindikata, Tašmajdan, SKC, Akademija…
Mada me pojava novog američkog ambasadora Entonija Gotfrija poljuljala u toj nakani. On simpatije domaćih medija osvaja neumornim gastronomskim istraživanjima. Sa podjednakom strašću napada leskovačku mućkalicu, pirotsku peglanu kobasicu, prebranac (kaže da ga pravi sam), mešano meso, pastrmku (sa duhovitom napomenom „za dame“). Ispada da je najbesmisleniji posao biti kuvar u USA ambasadi (hvala G. T.). Njujorčanin Entoni očigledno ispravlja istorijsku nepravdu što Entoni Burden nikada nije pohodio Srbiju. Evo, neskromno se nudim za vodiča. Sve mi se čini da sam s godinama mnogo bolje informisan gde se dobro jede, nego gde se svira sa stavom. Gledajmo od čega se živi: od dobrog holesterola.
Autor je muzički analitičar iz Beograda
