Afere izbijaju, ispumpavaju se, isplivavaju, ponovo eksplodiraju, isti likovi se sele iz skandala u skandal i sve se pretvara u neki opasni karusel, tačnije, u razarajući rondo. Nema autoritativne institucije koja bi nepristrasno utvrdila činjenice, a nejasne činjenice doprinose rasplamsavanju afera
Šef Koordinacionog centra Nebojša Čović, koji je u Vladi već dugo zadužen za Kosovo i jug Srbije, možda bi najbolje mogao da posvedoči kako izgleda baviti se kosovskim pitanjem u nefunkcionalnoj i nedorađenoj državi u kojoj spremnost da se o tome ozbiljno razgovara postoji samo ad hoc (samo kada nekoga ponovo ubiju) i u kojoj ne postoji zvanična državna strategija o minimalnim i maksimalnim ciljevima, između kojih je kasnije moguće tražiti neko rešenje
Već se može naslutiti šta će sadržavati izveštaj vladine Komisije koja je analizirala rad obezbeđenja premijera Đinđića: najveći deo činjenica već je bio poznat javnosti, a u međuvremenu su se pojavili i novi podaci. Ukratko: od konfuzije u zakonskim i podzakonskim aktima, preko amaterizma, pa do infiltracije i subverzije, završno sa sabotažom dela pravosuđa, sve je to stvorilo kontekst u kome je atentat planiran i uspešno izvršen. Izveštaj će morati da ukaže na sve te elemente, inače će biti uzaludan i suvišan
Dokumenta koja objavljujemo preuzeta su iz knjige Ibarska magistrala – Zločin bez kazne, koju je ovih dana objavila "Srpska reč". U toku istrage DB je saslušao petnaest svojih visokih funkcionera i operativaca. Njihove izjave upućene su istražnom sudiji Nebojši Živkoviću i zastupniku optužnice Milunu Dragutinoviću, uz propratno rešenje šefa Resora DB Srbije, generala Gorana Petrovića, kojim je sve njih, radi izjave pred sudom, oslobodio čuvanja „državne tajne". Te izjave, koje nisu ušle u sudski zapisnik, ušle su u ovu knjigu. Čitaocima predstavljamo zapisnike koje je uradio Resor DB Srbije u uverenju da su ta svedočenja uverljiva optužnica protiv poretka državnog terorizma bivšeg režima, u kome su tajna policija i njeni eskadroni smrti, bili gospodari života i smrti i ubijali svoje političke protivnike. I opomena svima koji su spremni da državni aparat koriste kao instrument u političkoj borbi
Podaci od 1. januara 1993. do juna 2003, koje je "Vreme" dobilo od MUP-a, demantuju pojedine alarmantne novinske napise "prošarane" izjavama stručnjaka iz raznih oblasti kojima je branjena teza da je broj "porodičnih" ubistava u Srbiji porastao poslednjih godina. Ali, sama činjenica da policija nema posebnu evidenciju dovoljno govori da se ovim problemom u Srbiji niko nije ozbiljno bavio i da su se zaključci i tumačenja najčešće izvodili na osnovu utiska
Za raznorazne kolekcionare i ekscentrike, news grupe su utočište, za psihički nestabilne savetovalište, a za prosečnog posmatrača odličan način da se uveri u kakvom svetu zapravo živi
"Milošević je bio prvi koji je bespravno izgradio svoju kuću: srušio je kuću koju je otkupio, a ovu novu je bespravno izgradio. I svi oko njega su bespravno gradili"
Tamo gde otporaši vide svoj glavni adut – u nekoj vrsti političke "nevinosti" – leži i njihov potencijalni glavni problem: otporaši su, i nakon prerastanja studentskog u "narodni" pokret, ipak doživljeni kao organizacija mladih i nedovoljno iskusnih ljudi
Broj "penzionisanih reformista" raste, veoma mali broj ljudi radi na poslovima integracije. Da li je priključenje Evropskoj uniji stvarno prvenstven cilj ili samo marketinška floskula
Demohrišćanska stranka Srbije pustila je u parlamentarnu proceduru još jedan zakon o dosijeima službi bezbednosti, tako da sada imamo dva predloga: taj i onaj Centra za antiratnu akciju iz 2002. Predlozi su veoma slični, osim u ključnom delu koji se odnosi na to: ko postavlja organ za rukovanje dosijeima i kome taj organ odgovara
